„Fanovima Green Day-a zaista će biti teško da poveruju da je čovek koji je pre deset godina pevao ‘American Idiot’ i kritikovao vladu, snimio album koji će svoje mesto, najverovatnije, naći i u kolekciji Džordža Buša mlađeg“, reči su kojima je kritičar Rolingstona nedavno propratio izlazak albuma „Foreverly“, zajedničkog čeda dvojca do juče teško zamislivog, a kojeg čine „buntovni“ pank-roker Bili Džo Armstrong i džez-pop pevačica Nora Džons.
Ono što je „poznavaoce muzičkih prilika“ posebno iznenadilo bio je izbor pesama, odnosno izbor albuma, jer su Džonsova i Armstrong snimili svoju verziju ploče izašle davne 1958, a koju su Don i Fil Everli nazvali „Songs Our Daddy Taught Us“. Braći Everli je to bio drugi LP u karijeri (izdat iste godine kad i prvi) i kao što mu je ime sugerisalo, radilo se o kolekciji kantri-folk pesama koje su momci naučili od oca Ajka, takođe muzičara i poznatog radijskog voditelja. Album je prošao gotovo nezapaženo, ali gledano s današnje distance – kako je to primetio novinar Riči Anterberger – izdavanje kolekcije tradicionalnih pesmama u godini proboja na (još uvek mladu) rokenrol scenu bio je potez „daleko ispred vremena i vredan divljenja“, koji „velikom Elvisu tada nije ni padao na pamet“.
Sad, teško je poverovati da su Don i Fil, u to vreme dvadesetogodišnjaci, imali motiv ili ideju da svojim albumom ukažu na korene rokenrola koji su sezali do kantri-folka; pre će biti da je izdavačka kuća od braće tražila još jedan LP (radi eksploatisanja njihove slave), a onda su se oni setili tih starih pesama i uz akustične gitare ih snimili za nekoliko sati. Bili Džo je „Songs…“ otkrio pre par godina i, ako mu je verovati na reč, namera mu je bila da ga svojom obradom izvuče iz zaborava, svestan svojih ograničenih glasovnih mogućnosti: „Uz to, osetio sam i da bi pesme bolje zvučale ako bi duet bio muško-ženski, pa je moja supruga predložila da pozovem Noru.“
Izbor Džonsove čini se sasvim logičnim, jer njen opus i glas – za razliku od Bilijevih – i te kako imaju veze sa kantri-folkom, a preslušavanje dvanaest pesama na „Foreverly“ potvrđuje da je svojim prisustvom ona i spasila projekat od propasti, jer ga Armstrong sam nikada ne bi priveo kraju a da sve ne počne da liči na parodiju u stilu ponovo okupljenih montipajtonovaca. To postaje jasno kada se odsluša, recimo, njegovo izvođenje „Barbare Allen“ (u kojoj Nora mahom statira) i ono uporedi sa The Everly Brothers verzijom iz ‘58. – sjajno uklopljeni glasovi dvojice braće svetlosnim su godinama udaljeni od onoga što Bili zove pevanjem u svojoj obradi. Utisak se, međutim, drastično popravlja kada na red dođu pesme u kojima dominira Norin glas: verzije Riterove „Long Time Gone“ ili Kinkejdove „Lightning Express“ na nivou su onih koje su snimili Don i Fil, bez obzira na to što je Bilijeva interpretacija ravna i bezlična – njegovo mesto je mogao zauzeti bilo ko i utisak bi opet bio isti. Zato i ne iznenađuje što se jedna obrada („I’m Here to Get My Baby Out of Jail“) izdvaja od drugih jer zvuči bolje i od verzije iz ‘58, ali to – časna pionirska – nema nikakve veze sa činjenicom da se Armstrong u njoj uopšte ne oglašava.
Za razliku od braće, Bili je angažovao i par muzičara (bubnjar, basista, violinista, bendžo svirač i pijanista) koji su doprineli da album ne bude jednoličan (što je, u izvesnoj meri, „Songs…“ bio), ali sem podsećanja na značajan „eksperiment“ od pre 55 godina „Foreverly“ ni u jednom drugom segmentu ne opravdava svoje postojanje. Što, verovatno, neće omesti Dženu i Barbaru Buš da svoga oca njime obraduju. Jer, zaboga, jedna od pesama je i „Silver Haired Daddy of Mine“.
Čista (predbožićna američka) romantika.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
