Kad Lenon peva glem

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Razloge za ovakvu „nepravdu“ bi trebalo tražiti prevashodno u samom bendu koji je nadimak „američki Radiohead“ i dobio zato što je, slično engleskim kolegama, toliko često menjao i žanrove i estetiku da je i najzagriženijim fanovima bilo teško da sve te promene prihvate i u potpunosti „svare„. Sličan problem imali su i muzičari kojima je Tvidi bio šef, pa su dolasci i odlasci bili uobičajena stvar (ukupno je dvanaest ljudi prošlo kroz grupu), da bi se tek 2004. postava ustalila, a Wilco postali (i ostali) sekstet. Bilo je to nedugo nakon izlaska sjajnog „Yankee Hotel Foxtrot“ (2002), najprodavanijeg izdanja benda do danas, a neposredno pre objavljivanja „A Ghost is Born“ (2004), koji im je doneo i Gremi nagradu za najbolji alternativni album godine. Za njim je došao „Sky Blue Sky“ (2007), okarakterisan od mnogih fanova kao „rok za matoraće“, te viđen kao pokušaj benda da dopre do šire publike, čemu je svedočila i odluka o prodaji šest pesama Folksvagenu u svrhu marketinških nastupa tog nemačkog giganta.

Bez obzira na neke negativne reakcije na ovakav potez, kritika je i dalje zdušno podržavala bend opisujući ga kao grupu tehničkih čarobnjaka koji na postprodukciju gledaju kao na tatu umetnost, vodeći računa o svakom, pa i najsitnijem detalju, koristeći na specifičan način i sam studio kao instrument. Balansiranje na tankoj žici koja je razdvajala njihovu ljubav ka alt-kantriju i sklonost ka soničnim eksperimentima na tragovima benda Sonic Youth nastavljeno je i na albumima „Wilco“ (2009) i „The Whole Love“ (2011), koji su otkrili i uticaje krautroka (sedmominutna „Art of Almost“) i epskog folka u Grateful Dead stilu (dvanaestominutna „One Sunday Morning“), što im ipak nije obezbedilo (sem donekle u Americi) mesta bliža vrhovima lista najprodavanijih albuma. Publika je ove albume doživela kao amalgam prethodna tri i nije baš bila zainteresovana da ih pazari (pre prodaje Wilco pesme stavljaju na sajt gde se izvesno vreme mogu slušati), pa su pomalo razočarani u njen odziv članovi benda odlučili da uzmu dužu kreativnu pauzu.

Zid ćutanja oko aktivnosti Wilca opstajao je do sredine jula ove godine kada je Tvidi na Tviter profilu napisao „Šta je zabavnije od iznenađenja?“ i potom objavio da je novi album „Star Wars“ postavljen na sajt benda za slobodno preuzimanje. Jedanaest pesama, ukupnog trajanja trideset i četiri minuta, tako su završile i na našem računaru, otkrivajući već nakon prvog slušanja jednu „dimnu zavesu“: niti one imaju ikakve veze sa nekakvim saj-faj rokom koji ime albuma sugeriše, niti donose romantično-tugaljive melodije na koje ova umiljata maca sa ružama (na omotu) najviše asocira. „Stars Wars“, baš nasuprot, čine prijemčive pop kompozicije koje u sebi imaju i elemente panka (uvodni instrumental „EKG“, energična bouvijevska „Pickled Ginger“), i zavodljivu senzualnost glem-roka („Random Name Generator“, „King Of You“) i emotivnost kakvu su umeli da ispolje samo jedan čangrizavi Lu Rid (transcedentalna „You Satellite“ sa divnim stihovima „I won't live any what you can't give it away, I won't miss any what I'm giving away, Don't wanna go and I don't wanna stay“) i nepopravljivi sanjar DŽon Lenon („I was only asking for a moment of the truth, I can't fight the feeling when I'm hanging out with you“ iz balade „Taste the Ceiling“).

Iako muzički ogoljeniji u odnosu na prethodnike i ne toliko pun studijskih trikova (koliko bi po njihovim standardima mogao da bude), „Star Wars“ se ipak može nazvati tipičnim Wilco albumom ponajviše zbog činjenice da se i atmosferom i harmonijama većina pesama na njemu pozicionirala unutar magičnog trougla „Space Oddity“ – „White Album“ – „Transformer“, koji je, poznato je, omiljeno Tvidijevo stanište. U tom smislu, verni fanovi sada nemaju razloga za strepnju (njima preporučujemo da, pre ostalih, poslušaju sanjivu harisonovsku baladu „Magnetized“), a onima koji bi da prvi put zavire u Wilco svet najbolja polazna mesta su „More…“ i „Where Do I Begin“. Jer samo tu će imati mogućnost da čuju Lenona kako peva Bouvijeve pesme i zvuke bubnjeva snimljenih unatrag koji iz nekog razloga svoje mesto nisu našli na „Sgt. Pepperu“.

Pa nek onda sami izvedu zaključak da li je Sila definitivno iščezla ili je, pak, i dalje tu, samo ne tako očigledna kao što je nekoć bila.

Ocena: 8/10