Kad Transformersi plešu

„Bili smo u fazonu ’Dođavola, ovo je tako hevi! ’ jer to jeste bila metal svirka, sa publikom koja je sve vreme bila u pokretu. Nikada ranije nisam video takvu reakciju na elektronsku muziku… To nas je baš prodrmalo, a kao rezultat došla je ’The 2nd Law: Unsustainable’, jedna od pesama sa našeg novog albuma“. Hauardovu izjavu pratio je i prvi trejler u muzičkoj istoriji (emitovan na Jutjubu) koji je, slično filmskim, najavljivao datum izlaska albuma, navodeći znatiželjnike na zaključak da se bend potpuno okrenuo dabstepu.

Reakcija Muse fanova bila je žestoka: skoro da nema foruma povezanog sa grupom u kojem nije bilo oštrih anti-Skrileks komentara. Pevač Metju Belami morao je da smiruje strasti izjavom da su „zapravo samo dve pesme inspirisane dabstepom“, a nama se cela priča učinila zanimljivom jer će Skrileks (zajedno sa grupom The Prodigy) nastupiti na „Warrior’s Dance“ festivalu na Kalemegdanskoj tvrđavi, dva dana pred izlazak Muse albuma. Dakle, ko je Skrileks i čime je to razljutio fanove trenutno najveće engleske koncertne atrakcije?

Iza ovog „androidnog“ scenskog imena krije se dvadesetčetvorogodišnji Soni Džon Mur, američki muzičar, di-džej i producent, koji je karijeru započeo sa šesnaest godina u post-hardkor bendu From First to Last. Nakon dva relativno uspešna albuma, 2007. godine on napušta grupu i okreće se elektronskoj i dabstep muzici, a prvi EP pod sadašnjim umetničkim imenom „My Name is Skrillex“ postavlja na svoju Majspejs stranicu 2010. Slede još dva EP-a, „Scary Monsters and Nice Sprites“ (2010) i „More Monsters and Sprites“ (2011) sa osrednjim komercijalnim uspehom, ali koja su Muru – za mnoge neočekivano – obezbedila čak tri Gremi nagrade: za najbolji dens/elektronski album 2011, za najbolju dens numeru i najbolji remiks. I MTV ga je iste godine proglasio najboljim elektro-dens muzičarem, što ga je dodatno okuražilo da počne rad na svom prvom LP-u. Ipak, početkom 2012. on objavljuje još jedan EP „Bangarang“ sa ukupno osam pesama (što je, po formatu, vrlo blisko LP-u), a izlazak albuma pomera za drugu polovinu godine. Skrileksove studijske veštine i hardkor koreni nisu promakli članovima benda Korn, pa je njihov prošlogodišnji hit „Get Up“ kao producent potpisao upravo Mur.

Međutim, paralelno sa brzorastućom bazom fanova (većina Skrileksovih spotova na Jutjubu ima blizu sto miliona pregleda, mada se ove cifre mogu lažirati) razvijala se i baza ljutih protivnika, koji mladom muzičaru ne mogu da oproste „izdajnički“ zaokret (sa post-hardkora na dabstep) inspirisan – po njihovom mišljenju – isključivo materijalnim razlozima. I dok poklonici ističu Murovu genijalnost u pravljenju „umetničke buke“ koja vas ne može ostaviti ukopane u mestu (a koju opisuju rečima „kupite nove zvučnike, odvrnete Skrileksove stvari do daske, pa trk u radnju po nove zvučnike“), „mrzitelji“ ističu da njegova „headbanging“ muzika nije ništa drugo do besomučna upotreba demonski glasnih basova, sintisajzera i programiranih dabstep ritmova i to, gotovo uvek, po istoj matrici: lagani elektronski uvod praćen „autotjuniranim“ vokalima sa primesama orijentalnog stila naglo „gutaju“ vanzemaljsko-robotički zvuci (u najboljoj Transformers tradiciji) i kombinacija visokih i niskih tonova koji i bubne opne slušaoca – ako se neoprezno igra dugmetom „Volume“ – pre kraja „pesme“ mogu rasturiti u paramparčad.

I zaista, dva možda najveća Skrileksova hita do sada „Scary Monsters And Nice Sprites“ i „First Of The Year“ imaju strukturu koja potpuno odgovara datom „foto-robotu“, a i prva melodija sa EP-a „Bangarang“, adrenalinska „Right In“, ne odstupa mnogo od uspostavljene šeme. Osećaj već viđenog prisutan je i tokom slušanja numera „Kyoto“ (i pored zanimljivog rep dela u izvođenju Siraha) i Fetboj Slimom inspirisanoj (ali i prilično dosadnoj) „Right on Time“. Čak i u „The Devil’s Den“, koja se najvećim delom udaljava od sad već prepoznatljivog Skrileksovog rukopisa, postoje dva segmenta sa „kricima“ robota suočenim sa curenjem ulja iz hidrauličnih sistema (niste gledali „Real Steel“?), što prilično umanjuje dobar utisak koji interesantna kombinacija rejva, fanka i tehna na početku ostavlja. Daleko više mere tokom „igranja sa dugmićima“ Mur pokazuje u naslovnoj „Bangarang“ za koju biste, opet, ruku mogli dati da predstavlja kompoziciju rodonačelnika big bita Chemical Brothers.

Međutim, ne bi bilo pošteno ne istaći da je Mur pokušavao donekle i da proširi muzički spektar i publici ponudi i nešto više od metaliziranih zvukova „koji mogu izazvati napade panike“. EP, recimo, zatvara sedmominutna simfonijska „Orchestral Suite“, koja bi mogla da bude odlična muzička podloga u drugom delu „Avatara“, a njoj prethodi melodična elektro-trens numera „Summit“, kojom dominira senzualan vokal Eli Golding. Tu je i „Breakn’ a Sweat“, Skrileksova kolaboracija sa trojkom iz grupe „The Doors“ (upriličena za potrebe snimanja dokumentarca „Re:Generation“), koja će ostati upamćena, ali ne po kvalitetu već samo po (simuliranom) pokušaju spajanja nespojivog – što je razlog zbog kojeg je doprinos Manzareka i ekipe gotovo nemoguće uočiti.

Ako je verovati muzičkim magazinima, Skrileks namerava da u 2012. održi tri stotine koncerata i konačno završi taj famozni LP. U tom svetlu on je „Bangarangu“ očigledno namenio ulogu „povoda“ zbog kojeg se uputio na turneju, pa se zato i nije previše trudio da izađe iz kalupa u kojem se, izgleda, još uvek ne oseća skučeno. Možda će na Kalemegdanu biti drugačije, ali njegove kompozicije se u zatvorenom prostoru mogu podneti (i biti čak interesantne) samo ako se slušaju pojedinačno i sa preko potrebnim pauzama, a konzumirane u nizu izazivaju (i bez stroboskopa) jaku glavobolju koju kutija aspirina ne može preduprediti. A ni energetska pića. Provereno.

Kad od članova grupe Muse saznamo kako su oni prevazišli ovaj problem, s radošću ćemo vas informisati.

Ocena: 5/10