Nekada veoma tiražni i popularni magazin „Rok“ objavio je – ima tome jedno trideset godina – intervju sa Milićem Vukašinovićem, koji je u to vreme likovao što je velikom štrumpfu Bregoviću „oteo“ Mladena Vojičića i doveo ga u Vatreni poljubac. Nije se, naravno, Tifa ni tu „‘leba najeo od pevanja“, ali nam je taj tekst ostao u sećanju iz sasvim drugog razloga: na pitanje novinara šta misli o albumu Olivera Mandića „Dođe mi da vrisnem tvoje ime“ Milić je odgovorio: „Dobar je taj Oliver, cenim ga kao muzičara, dobre su mu pesme, ali da dozvoli da mu žena (Marina Tucaković, prim. aut.) piše tekstove – e, to ne razumem. Ne može žensko da piše o muškim stvarima.“
Slagali se ili ne sa Milićevom konstatacijom (da i ne spominjemo da je on i te kako smatrao da ima prava da peva o „ženskim“ stvarima – „Voljela sam, voljela“ i druge pesme folkerke Hanke Paldum njegovo su delo) činjenica je da ni u svetu nema mnogo primera da su rokerima stihove pisale žene – saradnja Dajen Voren sa bendovima Bon Jovi i Aerosmith jedini je primer koji nam u ovom trenutku pada na pamet. A ako se pitate kakve veze „ženski rukopis“ ima sa četvrtim solističkim albumom Dejvida Gilmora, to onda znači da niste upoznati sa proizvodima porodične manufakture Samson-Gilmor: saradnja Dejvida i supruge mu Poli počela je još na albumu „The Division Bell“ (1994), nastavila se na njegovom trećem solo projektu „On an Island“ (2006), da bi i prošlogodišnju labudovu pesmu Pink Flojda „Endless River“ okončali stihovi Samsonove („Louder than Words“), dok se na „Rattle That Lock“ njeno ime uz suprugovo ne nalazi samo pored naslova dveju pesama.
Ta dva izuzetka su u stvari i dve najintimnije kompozicije na albumu i bilo bi u neku ruku perverzno da ih nije napisao Gilmor lično: melanholično-sentimentalni rok valcer „Faces Of Stone“ za temu ima sećanje na dan koji je proveo sa (sada pokojnom) majkom nakon što je saznao da je obolela od demencije, dok džez-rokerska polka „Dancing Right In Front Of Me“ – sa melodijom u stilu „Michelle“ Bitlsa – donosi Dejvidove nade i strahove vezane za budućnost njegove dece. „Nisam bio sin za primer u bilo kom smislu i moj je odnos sa majkom bio komplikovan. Otuda potreba da u sebi pomirim te različite uspomene koje imam na trenutke provedene s njom“, ispovedio se Gilmor u magazinu „Mojo“, pojasnivši i zašto je Poli napisala stihove za „A Boat Lies Waiting“, klavirsku baladu posvećenu pokojnom klavijaturisti Flojda Riku Rajtu (Rajt se u jednom trenutku čuje kako govori „It's like going into the sea, There's nothing…“, što je rečenica koja se verovatno odnosila na njegov doživljaj smrti i neumitnost njenog dolaska): „Riku je jedrenje bilo najvažnije. Praktično je živeo na svom brodu krstareći Mediteranom i Atlantskim okeanom. Bio je morski vuk u duši. Poli ga je poznavala jednako dobro kao ja, a rečima vlada bolje od mene, tako da ja ni približno tako dobro ne bih mogao da opišem gubitak koji sada oboje osećamo.“
„Rattle That Lock“ je snimljen u studiju na farmi u Saseksu gde supružnici žive poslednjih dvadeset godina i – kako nas je već navikao Gilmor – ima i određen koncept: svih deset kompozicija reflektuju autorova osećanja i razmišljanja tokom jednog dvadesetčetvoročasovnog perioda koji počinje u ranu zoru (uvodni sneni instrumental „5 a.m.“), a okončava se tik iza ponoći (završna imaginativna „And Then…“). Treći instrumental na albumu, možda i najlepši, „Beauty“ donosi, pak, prepoznatljiv Gilmorov „stratokasterski“ rukopis i igru bluz-rok gitare i minimalističkog klavira Rodžera Inoa koju s vremena na vreme prate odjeci jedne „Shine On You Crazy Diamond“ i „Another Brick In The Wall“. Elemenata Flojd estetike ima – očekivano – u skoro svakoj pesmi, a najviše, čini se, u antiratnoj „In Any Tongue“, koja predstavlja svojevrsnu kombinaciju „Comfortably Numb“ i „Marooned“, dok nasuprot njoj džezerska „In The Yellow Dress“ – sa sjajnim solom saksofoniste Kolina Stetsona – donosi atmosferu njuorleanskih klubova iz pedesetih i svetlosnim je godinama udaljena od bilo čega što su Gilmor, Voters i društvo ikad napisali (pesma bi, u stvari, najbolje legla Stingu, koji inspiraciju ne može da nađe, evo, već punih dvanaest godina).
Na kraju, vredi pomenuti i singl „Today“ (koji zvukom podseća na disko sedamdesete i najbliži je „Have a Cigar“) jer ima „najpozitivniju“ liriku na albumu kojom Gilmor (pardon, Samsonova) pokazuje da se smrti ne plaši i da će život „udisati punim plućima“ do poslednjeg trena: „What a day it's been, A day of shoot the breezes, Just a day when the weight of the world slides away, Feel that sun on your back, See the shadows falling.. If this should be my last day on Earth, I'll sing along!“ Dobro, Rodžer Voters će verovatno pomisliti „Ja bih to bolje napisao!“, ali ovo nije album Flojda i nema (više) razloga da bude ljut, kao ni obožavaoci benda koji su Poli smatrali „Dejvidovom Joko“: žena piše solidno i ako njen suprug tvrdi da ona to radi bolje, zašto bismo mi dovodili u pitanje njegov izbor? Uostalom, Gilmorove albume je oduvek prodavala njegova gitara i jedinstvena atmosfera koju muziciranjem stvara, pa kome to nije dovoljno zadovoljenje bi trebalo da potraži negde drugde.
Evo, pun je svet muzičara kao što je Dejvid, uz to i vrlo talentovanih pesnika. Vaše je samo da izaberete.
Obavezno poslušati: „Faces Of Stone“, „Beauty“, „A Boat Lies Waiting“.
Ocena: 6/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
