„Kamenje“ nastavlja da se kotrlja

Šta je to što povezuje jedan pre svega politički dnevnik u Srbiji i grupu koja je pre pola stoleća krenula iz Ričmonda u Sariju i u kasnijim decenijama čitav svet načinila svojom pozornicom? Danas je, ipak, stariji od svog sadašnjeg imena, a njegovi su osnivači – kao i Stounsi, kao i svi pravi rokeri, uostalom – rušili mnoge tabue u svojoj profesiji, krčili nove puteve, sve vreme iskreno verovali u slobodnu reč, napisanu, otpevanu ili izgovorenu, i borili se za nju bez obzira na vetrove i – vetrenjače. Kao ni Stounsi, nikada nismo zažalili zbog puta koji smo izabrali.

I najbolji pivar ponekad napravi loše pivo, veli jedna nemačka poslovica. Nikada sebe nisam smatrao najboljim u našoj profesiji, ali bih ipak da nešto priznam. Pre tačno 43 godine, kao mlad i nadobudan budući spoljnopolitički novinar u ondašnjoj Borbi, ali i kao zagriženi pristalica američkog rok’n’rola u hrvanju s ‘britanskom invazijom’, napisao sam prvi i poslednji tekst o Rolingstounsima nekoliko dana posle čuvenog, neki kažu i najgoreg, koncerta u londonskom Hajd parku 5. jula 1969.

Poslednje dve rečenice tog teksta glasile su „Kamenje nastavlja da se kotrlja! Samo dokle?“ Zbog toga, ili urođenog skepticizma, nikada potom nisam ni pokušao da gledam u kristalnu kuglu, muzičku ili političku!

A četiri godine ranije, u leto 1965, prvi put u životu stao sam pred sudiju za prekršaje kao okrivljeni za „remećenje noćnog reda i tišine pesmom, vikom i puštanjem gramofonskih ploča“ u zgradi na tadašnjem Bulevaru revolucije kod Liona u kojoj sam se rodio i gde sam stanovao. Sudija nije imao razumevanja za studentsku rođendansku žurku, iako sam ja pošteno sve priznao. Nisam jedino bio siguran da li smo I Can Get No Satisfaction pustili, najglasnije moguće, 22 ili 23 puta uzastopce kraj širom otvorenih prozora pre nego što nas je prekinula narodna milicija. Kaznio me je s tadašnjih 2.000 dinara. Platio sam iz svog praktično nepostojećeg studentskog džeparca i nije mi bilo žao.

I još nešto. Na naslovnoj stranici našeg lista od 9. juna 2007. s ponosom smo objavili čestitku Rolingstounsa za Danasov deseti rođendan. Sada smo i zadovoljni i ponosni što na ovaj način sudelujemo u obeležavanju njihovog „Zlatnog jubileja“. Čestitamo Ivanu Ivačkoviću 15 godina knjige o „umetnicima pobune“ i dva puta toliko umetnosti u novinarstvu. Hvala mu na dosadašnjoj i, nadamo se, budućoj saradnji.

Hvala i ambasadoru Njenog kraljevskog veličanstva Majklu Devenportu na ukazanom gostoprimstvu. Hvala i vama što ste došli. Želim vam još jednom dobar dan i dobar Danas!