Reč-dve o De Niru, dobitniku počasne Zlatne palme, i mnogo više o odnosu slavnog festivala prema sukobu između Ukrajine i Rusije i Izraela i Palestine

Robert de Niro! Samo ime je dovoljno. Nema potrebe da ga predstavljamo – znamo dobro ko je Taxi driver, Raging Bull, The Godfather II, Heat, itd. Lista je duga, impresivna, neporeciva. De Niro je klasa! Glumačka gromada!

Ovacije i nepodeljeno oduševljenje koje je usledilo nakon što mu je Leonardo di Kaprio uručio počasnu zlatnu palmu 78. Kanskog festivala samo su potvrda toga.

No, pored Roberta de Nira, Kan je juče slavio i Ukrajinu. I to organizujući na dan same ceremonije otvaranja specijalan program od tri dokumentarna filma posvećena Ukrajini.

U festivalskom saopštenju se kaže: “Ovaj ‘Dan Ukrajine’ je prilika da se prisetimo posvećenosti umetnika, autora i novinara, kako bi se ispričala priča o ovom sukobu u srcu Evrope koji već tri godine pogađa ukrajinski narod i svet”.

Ovaj “Dan Ukrajine”, koji je festival organizovao u saradnji sa francuskom televizijom, Brutom i opštinom u Kanu, predvideo je da se u festivalskoj palati prikažu tri filma posvećena ratu, uključujući portret Volodimira Zelenskog, autora Iva Žulana, Lise Vapne i Arijan Šemin; zatim film „Naš rat“, snimljen između februara i aprila 2025. Bernar Anri Levija i „Na 2000 metara od Andrivka“ čuvenog ukrajinskog dokumentariste Mistislava Černova.

U komunikeu festivala se kaže: “Ovaj program je podsetnik na posvećenost Festivala u Kanu i njegovu sposobnost da kroz fimska dela ispriča priču o svetskim izazovima koji su izazovi naše budućnosti. Kao i potvrda želje organizatora da prenese glasove onih koji svedoče o savremenoj stvarnosti i njihovoj predanosti istini”.

Treba reći da je filmski festival u Kanu svoju podršku Ukrajini od ruske invazije pokazao još od 2022. Naime u maju te godine, predsednik Zelenski je na ceremoniji otvaranja održao govor putem zuma, a festival je najavio da će sve dok traje rat odbiti da primi “ruske zvaničnike, vladine organe ili novinare”, koji predstavljaju “zvaničnu liniju” Rusije.

Od tada je Kan pružio snažnu podršku ukrajinskoj kinematografiji i njenoj borbi za međunarodno priznanje. I ove godine na festivalu će biti dva autora sa tih prostora – Ukrajinac Sergej Loznica i ruski reditelj u egzilu Kiril Serebrenikov, čija su dela uvrštena u festivalski program.

Ako je festival već rešio da se bavi politikom i ratom, onda nije smeo da zaboravi i na onaj drugi – u Gazi. Ovo je bila idealna prilika da ispriča još jednu priču – ovoga puta o Fatmi Hasun, heroini jednog dokumentarca o Gazi, koja nažalost neće imati sreće da prisustvuje projekciji svog filma.

Ideja za ovaj film je potekla od Sapideh Farsi, francusko-iranske rediteljke, koja je godinama želela da napravi film o Gazi, ali sa autentičnim materijalom – sa lica mesta, koji bi jasno pokazao kako se živi pod opsadom, pod bombama, kakav je osećaj biti zaglavljen u zemlji iz koje nikuda ne možeš da odeš, kako izgleda živeti u bedi i oskudici, itd.

Želela je da se čuje i vidi glas iz Gaze – “palestinska tačka gledišta, koja je odsutna ili je veoma retko ima u medijskom okruženju” i da to ostvari kroz autentični glas i lice. Da bi u tome uspela, ona je angažovala Fatme Hasun, 25-ogodišnju palestinsku fotoreporterku.

Rezultat je film koji je praktično u celini urađen na bazi video-poziva i materijala koje joj je Fatme slala direktno iz Gaze. Čim je saznala za veliku, divnu vest – da je njihov zajednički film „Stavi svoju dušu na ruku i hodaj“, izabran da se takmiči na festivalu u Kanu, u nezavisnoj sekciji distribucije ACID, Sapideh Farrsi je pozvala Fatmu Hasun da joj saopšti neverovatnu vest.

Dvadeset četiri sata kasnije, 16. aprila, lokalni mediji, uključjući i Al Džaziru, izvestili su da je Fatme Hasun i devet članova njene porodice izgubilo život u bombardovanju, u svojoj zgradi u Al-Touffax, na severu Gaze.

Rediteljka Farsi, pričajući o svojoj saradnici, kaže da je mlada i lepa Fatme znala da joj preti opasnost od smrti, ali da o tome nikada nisu otvoreno razgovarale. Da je bila jaka ličnost. Dostojanstvena i skromna. Ponosna što je Palestinka.

Da je živela uz buku dronova 24/7 i stalna bombardovanja. I da je ponekad, u trenucima očaja, znala da kaže da bi volela da živi normalnim životom. Naravno, nakon brojnih omaža koautorki filma „Stavi svoju dušu na ruku i hodaj“ i onih koji će tek uslediti, producenti nameravaju da film u trajanju od sat i 50 minuta prikažu što većem broju gledalaca i to ne samo u Kanu, već širom sveta.

Ne treba zaboraviti da je Fatme jedna od 250 palestinskih novinara i medijskih radnika koji su ubijeni u Gazi od 7.oktobra 2023.

Koliko je interesovanje za ovaj film najbolji je pokazatelj to što su dve pres projekcije ovog filma, planirane za ovu nedelju, bile bukirane za nekoliko minuta i da se čuju zahtevi da se organizuje još nekoliko dodatnih.

Istovremeno, u listu Liberation je juče osvanuo tekst u kome umetnici osuđuju „užas Gaze“. Desetine velikih imena svetske kinematografije, od Pedra Almodovara, Suzan Saradon, Dejvida Kronenberga, Rubena Ostlunda, Havijera Bardema, do Ričarda Gira i drugih osudili su “tišinu” pred ratom u palestinskoj enklavi.

U saopštenju se između ostalog kaže: “Mi umetnici i kulturni radnici ne možemo ćutati dok se odvija genocid u Gazi”. Prema izvorima AFP-a, predsednica žirija Žilijet Binoš je prvobitno bila jedna od potpisnica, ali njeno ime se ne pojavljuje među 34 od 380 koje je naveo Liberation.

To što je festival u Kanu posvetio dan svog otvaranja Ukrajini, prikazujući filmove o Zelenskom i ratu, a istovremeno potpuno ignorisao užase u Gazi, savršeno odslikava dvostruke standarde zapadnih kulturnih institucija.

Kada patnja dolazi iz “pogrešne” geopolitičke putanje – kada je uzrokovana saveznikom, a ne protivnikom – onda prestaje biti prikladna za festivalski plakat. Ovo nije prvi put da Kan i slični festivali i manifestacije selektivno biraju koje živote vrednuju, a koje prećutkuju.

Ukrajinska tragedija je strašna i zaslužuje pažnju, ali to ne opravdava sistematsko ignorisanje brutalnosti u Gazi, gde se pred očima sveta dešavaju ratni zločini, uništavanje civilne infrastrukture i masovno stradanje i ubijanje dece i žena. Genocid!

Ovakvo ponašanje nije samo licemerno, ono je saučesništvo. Festival koji promoviše univerzalne vrednosti mira i ljudskih prava ne može i ne sme da bira koje žrtve vrede minuta tišine, a koje ne. U protivnom, prestaje biti umetnička platforma i postaje alat propagande.

Kan je propustio priliku da umesto samo Dana Ukrajine, organizuje Dan Gaze i Ukrajine. Za to bi zaslužio veliko BRAVO! Ovako…