Mudhoney su razvalili. Eto, u te tri proste reči može da stane ono što se dešavalo u Sali Amerikana Doma omladine Beogradatokom kasnih večernjih časova tog četvrtka. U žaru dima i iščekivanja, u tami grotla ljudske uskomešanosti koja naslućuje oluju sa osvetljene pozornice, ta grmljavina prljavog, a opet plemenitog sećanja na stvarni zvuk rokenrola koji malo po malo pa gotovo da zaboravismo, podivljala je u nama, dok razvejane senke grungea, kosmičkog Hendrixovog duha i nekakvih The Rolling Stones na mladićkom raspustu, opijaju stvarnim priticanjem tinejdžerskog života u naše vene.
Opojno kao teški narkotik magme i besa, te onog urnebesno munjevitog punka Zapadne obale, plus nepokorno raznoseća povremena melanholija Sijetla koja ujeda i prostreljuje do srži. Ovo je nešto kao istinska definicija rokenrola za sve izgladnele poklonike.
Moglismosamodauživamoučinjenici da su ovi kraljevi klupskih prostora našli svoj novi teren na kome mogu da se dokazuju i u godinama koje dolaze, jer je od početka bilo neosporno da se instantno formirala neraskidiva, burna hemijska reakcija između naše publike i benda koji je toliko buke podigao sa bine. Kao da su tražili jedno drugo, pa su se konačno pronašli da se više ne raziđu – publika koja je dugo priželjkivala ovakvu grupu što gori na stageu, i grupa koja je čeznula za baš ovakvom publikom, što skače u taj plamen ne razmišljajući.
I da nije bilo izuzetno inspirisanih Repetitor i Threesome u uvodu – koji su impresionirali glavni bend dovoljno da ih pomene u jezgrovitom hvalospevu usred svog nastupa (dodajući: „obviously, there is some good shit happening over here!“) – od prve je bilo jasno da su Mudhoney tipičan kultni beogradski bend. Taj opušteni baš-me-briga-za-sve nastup, to krljanje kroz pojačala, to kidisanje na pesme kao da se sviraju sad i nikad više, sve je ono što se ovde očekuje od rokenrola. Verovatno i bilo gde na svetu gde rokenrola još ima, ali u Beogradu i Srbiji u kojoj tako malo ima bilo čega, nastup grupe ovako bogate esencijalnim rock stavovima podseća nas da je sve to deo našeg pogleda na svet i naše kulture, bez obzira što nam se nekad, za trenutak, učini drugačije.
Mudhoneyuživoneispuštajuvas, kaobuldogkadugrize, drževasvisokoitresudokvamkostizvekeću, baš kao i taj moćan bubanj u pozadini. Gitarski su dužnici linije Blue Cheer – MC5 – The Stooges, dakle, klanjaju se ideji odvrtanja pojačala do daske, nekontrolisanog zujanja i agresivnih napada kroz pesme. Odsvirali su legitiman presek karijere, i nikom nisu ostali ništa dužni: osim pomalo ubrzane antihimne „Touch Me I'm Sick“, negde na pola koncerta, tu je bilo i violentno otvaranje sa „Suck You Dry“, te stari oslonci „Sweet Young Thing Ain't Sweet No More“ , „Here Comes Sickness“, kao i „Chardonnay“ sa poslednjeg albuma.
Zarazlikuodmnogihkojisusezavlačili u naše krajeve da malo skaču, dižu ruke i viču „dobro veče“ i „hvala“, kod Mudhoney nema nijednog trenutka podilaženja, pre svega sebi, pa onda ni publici. Umesto toga, prisustvujete bendu na delu koji ispuni energetskim nabojem što ne prestaje 90 minuta ceo prostor u kome se nalazi, i tačno osećate da će isto ponoviti i na većem prostranstvu i sutra i prekosutra i još koliko juče, prosto, toliki je zamah tog kovitlaca koji postaje sve brži i frenetičniji što se kraj primiče. Naime, sa neverovatnom skrivenom dramaturgijom Mudhoney su nas prvo uveli u svoj svet i primirili pesmama srednjeg tempa, da bi koncert ubrzavali i ubrzavali do opakog, eksplozivnog pankerskog svršetka. Za srčani udar i duuugo sećanje. Hvala Bad Music For Bad People!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
