Da ne beše „cvrkutave“ Gilmorove supruge Poli Samson da na Tviteru početkom jula napiše „Album Pink Flojda stiže u oktobru! Zvaće se „The Endless River“, posvećen je Riku Rajtu i uz to je predivan!“, možda bi nas preostali flojdovci – slično njihovim kolegama iz U2 – i uhvatili nespremne iznenadnim objavljivanjem osamnaest „novih“ pesama u vreme kada se očekivalo luksuzno reizdanje prethodnog albuma „The Division Bell“ izašlog pre tačno dvadeset godina.
Nakon Polinog tvita elektronske medije su preplavila novinarska nagađanja šta je to što je ponukalo Gilmora i Mejsona da (još jednom bez Rodžera Votersa) uđu u studio u trenutku kada su mnogi Pink Flojd priču smatrali okončanom još 2008, kada je preminuo Rajt, a neki i tvrdili da se to, zapravo, desilo tri godine ranije nakon poslednjeg nastupa originalne postave na koncertu Live 8. U intervjuu datom krajem avgusta Gilmor je objasnio da je njegova i Mejsonova želja bila da „snime Pink Flojd album za 21. vek“, što je bilo pomalo i komično s obzirom da se tada već znalo da „The Endless River“ čine melodije nastale (i odbačene) tokom rada na „The Division Bell“, a koje su ova dvojica uz pomoć producenta Martina Glovera doradili i prepravili. Kada je potvrđeno i da album neće pratiti „oproštajna“ turneja, pojavila se teorija da bend u stvari samo ispunjava ugovorne obaveze prema izdavaču Kolumbija, čiji su menadžeri već zadovoljno trljali ruke obradovani vešću da je „..River“ oborio rekord po broju albuma kupljenih u pretplati na sajtu amazon.com.
U tom smislu, odluka dvojca da dvadeset godina stare kompozicije predstavi kao „delo za novi vek“ čini se razumljivom („glad“ fanova za pesmama benda nikada nije prestajala), ali u trenu kada shvatite da se na albumu nalazi sedamnaest instrumentala i samo jedna vokalna kompozicija ne možete a da se ne upitate da li se ovde radi o pažljivo osmišljenom konceptu/projektu u maniru većine radova Pink Flojda ili tek zapisima tonskih proba i džem sešnova koji su iz nekog razloga 1994. sačuvani i arhivirani, a sada našminkani i ponuđeni kao ekskluzivna („Ovo je naša labudova pesma“) i pažnje vredna dostignuća? Nažalost, ni nekoliko preslušavanja pedeset i dva minuta dugog materijala ne otkrivaju dovoljno dokaza da bi se podržala prva hipoteza, iako na prvi pogled sve izgleda i zvuči pinkflojdovski: melodije su letargično-melanholične i jedna se na drugu nadovezuju, pa se stiče utisak da album čini samo jedna kompozicija kojoj nema kraja; u intru se čuju i jednolični muški glasovi koji, kao mnogo puta ranije u Flojd diskografiji, deklamuju ne mnogo smislene rečenice, dok „Talkin' Hawkin'“ sadrži Hokingov sintetizovani vokal preuzet iz iste reklame za Britiš telekom iz koje i vokal u „Keep Talking“ na „The Division Bell“; Gilmorov „bipolaran“ stil sviranja gitare – karakterističan po oslikavanjima meditativno-melanholičnih raspoloženja koja prelaze u euforična stanja i obratno – i ovde je u prvom planu, potpomognut psihodelično-ambijentalnim zvucima Rajtovih klavijatura i Mejsonovim svedenim ritmovima koji evociraju neke od najboljih albuma benda (dvodelna „Allons-y“ podseća na „The Wall“, „Things Left Unsaid“ i „It's What We Do“ na „Wish You Were Here“, „Anisina“ i „Sum“ na „The Dark Side of the Moon“, itd.); konačno, tu je i artificijalan omot, ovog puta delo Ahmeda Eldina, a ne starog saradnika benda Storma Torgersona, koji je ovaj svet napustio prošle godine.
Međutim, i pored pomenutih elemenata koji bi većini muzičkih forenzičara bili dovoljni da „..River“ identifikuju kao „nesumnjivo album Pink Flojda“ on to, jednostavno, nije, jer ne poseduje tu neophodnu ideju-nit čija je svrha povezivanje kompozicija i davanje im nekakvog značenja kada se nađu na okupu, pa je i pored svih pokušaja da se prikrije odsustvo koncepta konačan rezultat identičan onome od čega se i pošlo: zvučnom katalogu skica koje se jednom nisu uklopile u glavni plan. Naravno da i te skice mogu da bude interesantno „štivo“ za proučavanje od strane istoričara muzike i lojalnih fanova (koji će i na „..Riveru“ pronaći delove u kojima će moći da uživaju), ali nema sumnje da su Gilmor i Mejson znali da bi istovetan skup kompozicija pod drugim imenom („Neobjavljene pesme“ ili „Izgubljene trake“) privukao daleko manju pažnju od one koju je obezbedila najava da stiže poslednje studijsko delo Pink Flojda.
To je, između ostalih, razlog zbog kojeg je kritičar „Independenta“ napisao da ga je „'..River' podsetio zašto je pank bio neophodan“, iako je i Džoni Lidon izjavio „da si morao da budeš moron pa da ti se ne sviđaju Pink Flojd“. Njihov uticaj i značaj ne može se osporiti, ali što se tiče potpisnika ovog teksta, pravi poslednji album benda izašao je 1983. i zvao se (proročanski) „The Final Cut“. Na ovom „poslednjem“ jedino što odudara od sve te ambijentalne muzike, ali i kvalitetom odskače, jeste vokalna „Louder Than Words“, čija je lirika najbolji mogući epitaf na mermernoj ploči sa imenom benda: „Let's go with the flow, Wherever it goes, We're more than alive, It's louder than words, This thing that we do.“
Počivaj (konačno?) u miru, ti veliki rok dinosauruse.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
