A padale su svu noć neke modre kiše nad Nišem, vickast je, pomalo ciničan i blago patetičan „pojedinac“ u dvorištu niške Banovine, gde se po upornoj i dosadnoj letnjoj kiši – ne modroj i jesenjoj, kao kod Pere Zubca, uporno tiskala bezmalo „hiljadarka“ ljudi, manjina ispod raznobojnih kišobrana i većina mimo njih. Uprkos tome, skoro nikome iz publike nije palo na pamet da preksinoć napusti Banovinu.
Bili su mokri, ali ih je „viša sila“, koja se ne zove kiša, naterala da ostanu. Kisli su, mnogi i do gole kože, zbog Partibrejkersa i činjenice da su „žurkolomci“ stigli u Niš posle osam godina od poslednjeg samostalnog koncerta.
Dakako, koncert Brejkersa u okviru turneje „Krš i lom Live“ kasnio je više od sat vremena. Razlog su kiša i „propust organizatora“ da pokrije stejdž, kako je to objasnio frontmen Brejkersa Zoran Cane Kostić. Pri tom je, kao svaki dobro vaspitani momak, pozvao promotera koncerta Veroljuba Radojkovića da se „izvini ljudima“, što je ovaj, kao svaki dobro vaspitani momak, i učinio, uz objašnjenje da je pogrešio „jer je verovao meteorološkim prognozama, a sve su govorile da neće biti kiše“. Cane, Nebojša Anton Antonijević i ekipa svirali su „na rizik“. Instrumenti, ozvučenje i kablovi bili su mokri. „Ljudi, situacija je vanredna, neko od nas bi mogao da pogine“, objasnio je Cane. A odmah zatim upitao: „Antone, hoćemo li jedno strujno kolo?“. I dodao: „Možda bude i električnog orgazma“.
Bio je to znak za start. Počeli su više nego prigodnom „Hej ti dole“ (Hej ti dole u mraku/ što sad stojiš sam/ čega ima da se plašiš/ priđi, opusti se/ to je kompromisna igra). Usledile su „Hipnotisana gomila“, „Mesečeva kći“, „Ona živi na brdu“, „Ulični hodač“. Publika je, već tradicionalno, najžešće reagovala na „Hoću da znam“ i poruku „biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“, te „Hiljadu godina“, „Kreni prema meni“… Mada su skandiranjem ili povicima „naručivali“ i „Ledeno doba“, „Gramzivost i pohlepu“ i ine, nije bilo izvodljivo. Kiša, koja je na momente lila kao iz kabla, prekidala je koncert, muzičari su se vraćali i sa peškirom na glavi, a posle nešto više od sat i po svirke, sve je moralo da bude okončano.
Da li je sve bilo promašaj? I strogi kritičari rekli bi – ne. Bili su to Brejkersi, skoro sto odsto. Mokri i pomalo nervozni, ali profesionalni, žestoki i svoji. Takva, pa i bolja, bila je i publika. „Moj duh se sada slobodno šeta, videćeš ga na putu za jug“, horski je pevala dok je čekala neizvestan nastavak koncerta, a i zajedno sa Canetom. Reklo bi se – ništa neobično, „južnjaci“ „Put“ već duže doživljavaju kao „samo svoj“. To je podrazumevalo i penjanje i skakanje po stejdžu, na šta je obezbeđenje reagovalo, možda i previše revnosno, skidajući „najveselije“. Cane je, valjda zato, publici poručio: „Vas niko ne sme da bije“. A najveselijima: „Nije dobro da skačete po mokrim kablovima i celofanu, može da vas ubije struja“.
Krš i lom Live? Prilično, ali ne pre svega zbog kiše. Zbog Brejkersa i publike.
Publika žedna dobrog, beskompromisnog roka
Na stejdž su postavljena dva suncobrana, sa reklamom za „Jelen pivo“, Brejkersi su se smestili ispod i započeli svirku. Ona nije bila improvizacija. A kiša je postala nebitna. Cane se zbog toga više puta zahvalio publici, žednoj dobrog, autentičnog i beskompromisnog roka. „Nećemo vam ovo zaboraviti, nosimo vas u srcima“, bila je jedna od poruka mokrim, ali upornim i raspoloženim ljudima u Banovini. „Mladi ste, rastete na kiši“, govorio im je, ali i savetovao da se posle koncerta „obavezno presvuku“ i „popiju topao čaj“. Zahvalnost bi, međutim, mogla biti obostrana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
