Puno je primera u popularnoj muzici da je originalna pesma jednog autora doživela uspeh tek nakon što ju je izveo/obradio neko drugi, pri čemu je u velikom broju slučajeva taj drugi bio afirmisani izvođač ili velika zvezda poznata diljem naše planete (kao Madona sa svojom verzijom „Ray of Light“).
Sajmon Oldred je, međutim, doživeo da njegovu pesmu „People Help the People“ iz 2007. proslavi početnica po imenu Birdy, petnaestogodišnja pobednica takmičenja za talente „Open Mic UK 2010“, što je za njega, verovatno, bilo vrlo frustrirajuće iskustvo, tek donekle ublaženo činjenicom da je nova verzija i njemu donela značajna novčana sredstva.
Daleko važnije od ostvarenog prihoda bilo je to što je uspeh „People..“ skrenuo pažnju muzičke industrije (i javnosti) na do tad gotovo nepoznatog Oldreda, pa su usledile ponude za komponovanje pesama za zvezde u usponu kao što je Sem Smit, čije je debitantsko ostvarenje sa prvih mesta lista u Britaniji ovih dana skinulo album „Ghost Stories“ miljenika nacije Coldplay. Poznavaoci engleske scene su još od izlaska albuma „Thirst for Romance“ (2007) Oldredovog benda Cherry Ghost tvrdili da je on originalan autor čije melanholično-romantične balade „Mathematics“ i „4AM“ zaslužuju bolji tretman u medijima, ali ni odlične kritike naslednika „Beneath This Burning Shoreline“ iz 2010. – kao ni plasman na Danasovu listu najboljih albuma te godine – nisu pomogle indi rokeru iz Boltona da izađe iz anonimnosti. Izgleda da je i Sajmon bio počeo da gubi veru da će do uspeha stići sa muzičkim pravcem koji mu je srcu najbliži, jer je nedavno pod pseudonimom Out Cold objavio album sa elektro-pop-soul kompozicijama koje su dodatno potvrdile njegov talenat, ali i nagovestile da se nosi mišlju da digne ruke od stila koji mu nije obezbedio veću publiku.
No, izlazak trećeg albuma „Herd Runners“ demantovao je ovu i slične pretpostavke, jer deset kompozicija na njemu svedoče da je Oldred i dalje veran svojim indi korenima i da (još uvek) nema nameru da ih „odseče“, iako bi ulazak u mejnstrim vode i njemu i ostatku benda omogućio lagodniji život. Umesto toga, on se vratio zvuku i atmosferi prvenca „..Romance“ koje, zbog originalnosti, možemo nazvati „čerijevskim“ (što, pak, nije bila karakteristika „..Shoreline“ koji se dosta oslanjao na elemente estetike benda Elbow), s tom razlikom što nove pesme odlikuje raskošnija produkcija, delo producenta Kolina Eliota. S obzirom na to da već godinama sarađuje sa Ričardom Holijem, Eliot nije uspeo da odoli iskušenju i ne posegne za isti studijskim trikovima koji su i Holiju obezbedili vetar u leđa, pa tako najmanje dve balade – izgubljenom ljubavi inspirisana „Don't Leave Me Here Alone“ i setni lament „Drinking For Two“ – zvuče slično pesmama sa remek-dela „Truelove's Gutter“ izašlog 2009.
Ostatkom albuma dominiraju karakterističan Sajmonov falseto i interpretacija koja je povremeno u Bonovom stilu („Sacramento“), a povremeno u Nil Jangovom („My Lover Lies Under“), kao i indi-kantri zvuk kome znalački uklopljeni gudački instrumenti i pedal stil gitara („Fragile Reign“, naslovna „Herd Runners“) daju posebnu notu. Oldred se i ovog puta držao svojih omiljenih motiva (samoća, očaj, neostvarene ljubavi, greh, iskupljenje), ali je u odnosu na ranije albume optimizam sada zastupljeniji, što može da sugeriše da je autor (konačno) pronašao sebi neku utehu, a sa njom i nadu da bi stvari na kraju mogle i na dobro da se okrenu („The World Could Turn“).
Šta god da je izazvalo ovu promenu njegovog raspoloženja, Sajmonu – bez dileme – više nisu potrebne kojekakve maloletne ptičice da pevaju njegove pesme: i sam on to radi više nego dobro. Zato bi pričama „duha sa trešnje“ trebalo da date prednost u odnosu na „priče o duhovima“ Krisa Martina; verujte nam na reč, ovoga leta to je daleko bolji izbor.
Ocena: 7/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
