Kulerska ljubav

Ni potpisnik ovih redova ne bi u moru grupa koje danas na svakojake načine pokušavaju da dođu do publike primetio Wolf Alice da nije prelistavajući proletos muzičke časopise primetio „anomaliju“ u vidu davanja (pre)velikog prostora nekom ko bi tek trebalo da se pokaže i na delu dokaže: dovoljno je reći da su se pre juna 2015. i izlaska „My Love..“ pevačica Eli Rozel i njeni kompanjoni čak tri puta našli na naslovnim stranama „NME“-a, te da su rasprodali čuvenu Brikston Akademiju mesecima pre koncerta u septembru. (Evo i impresija novinarke Aleksandre Polar, koja je istom prisustvovala: „Proteklih godina Brikston Akademija je bila prepreka na koju su se mnogi bendovi na putu ka slavi spotakli. Pritisnuti težinom velikih očekivanja, a s malo pesama na repertoaru, brojni su muzičari doživljavali da ih 'proguta ' sala čijoj veličini i važnosti nisu bili dorasli. Ali, ne i Wolf Alice… Pet hiljada ljudi skandiralo je njihove ime, a oni su zvučali ubedljivo i samouvereno. Akademija je sinoć bila njihova druga kuća.“)

Zaintrigiran velikim interesovanjem medija i publike, gorepotpisani je „izguglao“ njihovo ime i saznao da su bend početkom 2010. oformili pomenuta Eli i njen prijatelj DŽof Odi, kao i da su par godina kasnije, nakon angažovanja ritam sekcije (Tio Elis i DŽoel Emi), naprasno promenili orijentaciju i akustični folk – na tragovima Mumford & Sons – zamenili gitarskim rokom. Iz tog vremena potiče i prvi oficijelni EP „Blush“ (2013), a između njega i izlaska „Creature Songs“ (2014) Wolf Alice su od radija BBC već dobili priznanje kao „umetnici o kojima se na UK blogovima najviše piše“. NJihovi nastupi uživo su pogotovo bili predmet novinskih tekstova, što zbog specifičnog stila (novinar „Clash“-a ga je opisao kao „dete iz ljubavi folka i grandža“), što zbog energičnosti i harizmatičnosti Rozelove, pa je logičan zaključak bio da je ovo bend na koji vredi skrenuti pažnju čitalaca „Danasa“ predstavljanjem prvog LP-ja neposredno po njegovom izlasku.

No, kako već biva, to se nije desilo jer su nam se u junu neki drugi događaji učinili važnijim, Wolf Alice smo pomalo i zaboravili i, evo, pet meseci kasnije, u vreme kad se po običaju prave liste najboljih izdanja u godini na izmaku, ponovo su nam ušli u vidokrug jer je većina magazina i portala „My Love Is Cool“ uvrstila među najznačajnije albume u 2015, dok je servis iTunes bend proglasio i najboljim novim rok sastavom na planeti. Brže-bolje smo požurili da album nabavimo i lično se uverimo da li je tu reč samo o uspešnom marketingu ili, pak, bendu koji ima šta da ponudi i ulepša nam dane u ova – da parafraziramo Teofila Pančića – brojnim opscenama ispunjena vremena. Ispostavilo se, na sreću, da je u pitanju ovo drugo.

Veštim kombinovanjem nekoliko stilova i sublimiranjem muzike uzora (koje nije teško identifikovati: „Fluffy“, recimo, demonstrira kako bend zamišlja kolaboraciju Sleater-Kinney-a i Sonic Youth-a, „You're a Germ“ evocira The Pixies i mestimično The Garbage, „Bros“ i „The Wonderwhy“ su većinom u The Cranberries, a balada „Swallowtail“ u Bili Korganovom stilu, dok je uticaj Cocteau Twins vidljiv posvuda, a najviše u zavodljivoj „Freazy“), „neiskusnim“ Wolf Alice je pošlo za rukom ono što „veteranima“ iz Coldplay nije nedavno sa „glavom punom snova“ – da eklektičkim pristupom izgrade autentični zvuk kojeg ubuduće neće biti moguće opisati bez pominjanja njihovog imena. Neke od kompozicija (mračna, springstinovski dramatična „Silk“ i punokrvna rokerska „Giant Peach“, na primer) pokazuju, pak, da bend ima velike planove kad je o budućnosti reč i da ne namerava da svoju umetnost „izlaže“ samo u malim prostorima; to su već primetili ostrvski kritičari, konstatujući i da su Wolf Alice ranim radovima najavljivali reinkarnaciju grandža (kojim je i jedan Kobejn pokušavao da „pomiri“ The Beatles i The Black Sabbath), a da su sada na „My Love..“ „umekšali“ i komercijalizovali zvuk u nastojanjima da balansiraju na žici razapetoj između Snow Patrol i Metallice.

Tinejdžerski bes je, dakle, i u muzici i u lirici svoje mesto ustupio zrelijem pogledu na svet, pa iako su Rozelova i društvo svesni da će im neki razočarani fanovi okrenuti leđa („You can hate us all you want to, but it don't mean nothin' at all“ iz „Freazy“), oni će bez sumnje nastaviti putem na kojem im se, očigledno, otvaraju redom sva vrata, bez potrebe da neka od njih nogom sruše (iako ima u „Lisbon“ stih „Feel like going out and smashing windows.“) Naklonost medija i publike imaju, ostaje im još da malo „douče“ taj rokenrol i eto njih na vrhu sveta.

Svesna je toga Rozelova, pa u skrivenoj pesmi na kraju albuma uz gitaru peva: „Teach me, teach me, Teach me rock and roll“. Pitanje je kome je ova molba upućena, a odgovor ćemo dobiti na sledećem albumu koji, valjda, nećemo čekati novih pet godina. Jer ljubav prema onom kojeg dugo nema zna da bude nepostojana – očas se čovek i od najboljih stvari o'ladi.

Obavezno poslušati: „You're a Germ“, „Freazy“.

Ocena: 8/10