Laki keš i teške posledice

Odrastajući u roditeljskoj kući postojale su rečenice koje nisam smeo da izgovorim. Bilo je to pravo minsko polje. Moja majka je postala hranilac porodice. Bila je nepokolebljiva, ali i nemilosrdna. Te sam osobine i nasledio od nje.“

Pored nepokolebljivosti i „nemilosrdnosti“, Springstin je nasledio i manijačnu potrebu za radom, koja mu i u šezdeset i drugoj garantuje da on bez svog posla ostati neće. U poslednjih deset godina snimio je čak šest studijskih albuma (uključujući „Wrecking Ball“), od kojih samo jedan („We Shall Overcome“) nije sadržao originalne kompozicije, već obrade pesama američke folk legende Pita Sigera. U istom periodu The Boss je „odradio“ i četiri svetske turneje koje su njegov bankovni konto uvećale za desetine miliona dolara, pa su direktne poruke novog albuma (tipa „Up on banker´s hill, the party´s going stong, Down here below we´re shackled and drawn, Pick up the rock, son, and carry it on“) dežurni kritičari nazvali „licemernim“, jer dolaze od čoveka koji je sve samo ne siromašan i očajan i koji nema potrebu da poteže kamen ni na koga. Ali, takvi komentari uvek proizvode dilemu: da li bi protestne izjave protiv establišmenta svih tih kritičara-moralista, objavljene, recimo, na naslovnoj strani Njujork tajmsa i potpisane njihovim punim imenima, imale veći pozitivan učinak od jedne Springstinove pesme, koja milionima obespravljenih i uplašenih šalje poruku da izlaza uvek ima („We Are Alive“)? Ili da u depresivnim vremenima moraju biti jedni uz druge („In this depression, I need your heart“), te da svoju situaciju mogu učiniti boljom samo ako pravilno kanališu svoj bes („Hold tight to your anger, and don´t fall to your fear, Take your best shot, let me see what you got, Bring on your wrecking ball“). Možda bi bilo još delotvornije kad bi neko iz redova poniženih i opljačkanih, a ne imućna rok zvezda, pozvao sebi slične da ponesu svoje „kugle za demoliranje“, ali zar nisu i komunizmu glave došli „mangupi iz sopstvenih redova“?

Springstin već četiri decenije ima status američkog tribuna (cinici će reći da tribun znači i – demagog), kao i glasnogovornika generacije, koji se, istina, nije gadio novca, ali kome hedonizam nije amputirao osećaj za realnost, niti ga učinio neosetljivim na ljudska stradanja. Svi značajniji događaji novije američke istorije su, po pravilu, morali da prođu kroz Springstinovu umetničku prizmu, koja je kao rezultat davala i spektre više-manje visprenih tumačenja realnosti, pomešanih i kontradiktornih osećanja, dvosmislenih i nedvosmislenih poruka, kao i proročanstva ne uvek zasnovana na realnim procenama. Tako je prethodni, vedri i optimizmom nabijeni „Working on a Dream“ bio inspirisan izborom Obame za predsednika, koji je – po Springstinu – bio dokaz da za Ameriku (i ceo svet) dolaze bolji dani, iako se te 2009. čak i iz Srbije videlo da ozbiljna kriza tek nastupa i da ćemo njene posledice dugo osećati. Iste godine Obama je, ni kriv ni dužan, dobio i Nobelovu nagradu za mir, ali kada se euforija oko prvog crnog predsednika Amerike stišala i Springstin je shvatio da nema na čemu da obnavlja davno potrošeni „američki san“.

Zato se njegova odluka da novi album objavi u godini američkih predsedničkih izbora, kada će realni rezultati politike Bele kuće proći prvu pravu „recenziju“, ne čini nimalo slučajnom. Springstin je izjavio da ovoga puta neće javno podržati nikoga i da je svoje viđenje stanja američkog društva izneo kroz nove pesme. Ipak, u intervjuu „Gardijanu“ pojasnio je zašto će se sada kloniti druženja sa političarima, ali i kome daje prednost u predsedničkoj trci. „Učestvovao sam u prvoj Obaminoj kampanji i ne žalim zbog toga. Ali, ovog puta ću ostati po strani, iako njegovi rezultati nisu tako loši. Sačuvao je Dženeral Motors, progurao je svoj sistem zdravstvene zaštite – mada to nije sistem kakav bih ja voleo da vidim, uklonio je Bin Ladena i urazumio vrhove naše Vlade. Ali, krupni biznis i dalje ima veliki uticaj na najvažnije odluke, dok se glas običnih ljudi u administraciji ne sluša dovoljno. Verovao sam da će Gvatanamo već biti zatvoren, ali izašli smo iz Iraka, a nadam se da ćemo uskoro i iz Avganistana.“

Obama je, uprkos svemu, najavio da će u kampanji koristiti prvi singl „We Take Care Of Our Own“, što dokazuje da pesmu nije pažljivo preslušao (kao ni Regan svojevremeno „Born in the U.S.A.“), već da ju je, verovatno, izabrao jer mu se njen naziv učinio kao dobar politički slogan. Jer, „We Take Care“ nije oda američkom patriotizmu, već nas – sa izvesnom dozom ironije – podseća na to kako je Amerika „brinula“ o stanovnicima Nju Orleansa nakon što je kroz njega 2005. protutnjala Katrina, sugerišući da bi se takva situacija već sutra mogla ponoviti ako nastradali (opet) ne budu pripadnici viših društvenih slojeva. „From the shotgun shack to the Super Dome, There ain’t no help, the cavalry stayed home“ peva Springstin u „We Take Care Of Our Own“ koja je jedna o samo dve pesme na albumu u kojima se pojavljuju njegovi saborci iz I Strit Benda (druga je „Land of Hope and Dreams“, koja će ostati zabeležena i kao poslednja u kojoj je saksofon odsvirao nedavno preminuli Klarens Klemons).

Sam odabir muzičara koji su radili na novim pesmama (reč je o bendu koji je Springstina pratio na „Pit Siger Projekat“ turneji), kao i producenta (Ronu Anjelu je ovo prva saradnja sa Brusom), u velikoj meri je odredio zvuk albuma koji, pomalo neočekivano, nije pankerski besan, niti je baziran na distorziranim rok rifovima (što se, s obzirom na potenciranu Springstinovu „ljutnju“, moglo očekivati), već je, sasvim suprotno, kombinacija keltskih motiva i američkog folka, kantrija i gospela. Kada neke od pesama čujete prvi put, i slično Obami ne obratite pažnju na liriku (recimo u „Easy Money“, „Shackled and Drawn“ i naročito u „Death to My Hometown“), odmah pomislite da Springstin sa bendom nešto proslavlja i da su melodije kao stvorene za žurku povodom Dana svetog Patrika. A onda, nakon pažljivijeg slušanja, shvatite da je npr. folk-rokerska „Easy Money“ pesma o očajniku koji, inspirisan ponašanjem mešetara sa Volstrita, uzima svoj Smith&Wesson kolt i kreće u grad po svoju „laku zaradu“. Jer, ako ti likovi sa kravatama mogu da raznim „kombinacijama“ maznu lovu, ugroze živote miliona ljudi i prođu nekažnjeno, onda i on može da krene po svoj deo „kolača“, ne vodeći računa o tome da bi usput i neko nedužan mogao da strada. I zaista, ovakav rezon ima svoju logiku, a konsekvence takvog ponašanja, upozorava Springstin, mogu biti katastrofalne, u trenutku kad svako počne da sprovodi pravdu na svoj način: „If I had me a gun, I´d find the bastards and shoot ´em on sight“ („Jack of All Trades“).

Još „šizofrenija“ je kombinacija muzike i stihova u „Death to My Hometown“. S jedne strane, melodija kao da je pisana za paradu (povodom Dana nezavisnosti, na primer), sa sve horovima, zviždaljkama, bendžom, violinama i marševskim zvukom bubnjeva, dok, s druge strane, stihovi direktno ukazuju na „nesvečane“ uzroke ekonomske krize, skrivene iza ljudske pohlepe i bezobzirnosti: „They destroyed our families´ factories and they took our homes, They left our bodies on the plains, The vultures picked our bones… The greedy thieves that came around, And ate the flesh of everything they´ve found, Whose crimes have gone unpunished now, Walk the streets as free men now… They brought death to our hometown.“ Iako svestan da je neke ljudske osobine teško iskoreniti („It´s all happened before and it´ll happen again“), Springstin ne zaboravlja da podseti i da svakom zlu jednom mora doći kraj („And hard times come, and hard times go“), a da je izlaz, kao i mnogo puta ranije, u veri u sebe i sopstvene mogućnosti: „You use your muscle and your mind and you pray your best, That your best is good enough, The Lord will do the rest… There´s a new day coming“(„Rocky Ground“).

Iako „Wrecking Ball“ ne zvuči kao „Magic“ ili „The Rising“, koji su bili pravi rokerski albumi, već više podseća na „We Shall Overcome“, on sadrži dovoljno elemenata da bude proglašen „springstinovskim“, a ne „sigerovskim“ albumom. Jedan od njih je očigledno Springstinovo insistiranje na tome da muzika ne bude deprimirajuća ili, pak, „besna“ kao što je većina tekstova, već – suprotno tome – svečana i optimistična, što je trik koji je već koristio ranije (istina, ne u ovolikoj meri kao sada). Neke strukturne elemente, koje nismo primetili još od „Lucky Town“ albuma, moguće je uočiti u „Rocky Ground“, koja svojom filmskom atmosferom podseća na „Streets of Philadelphia“ i u kojoj, prvi put, možemo čuti i hip-hop naraciju u izvođenju Mišel Mur. Konačno, u završnoj „We Are Alive“ Springstin koristi i deo Kešove „Ring On Fire“ koji izvodi marijači bend u pozadini, dodatno ističući poslednje stihove na albumu: „We are alive, and though we lie alone here in the dark, Our souls will rise to carry the fire and light the spark.“

Rizikujući da, zbog stihova „The banker man grows fat, The working man grows thin“, nikada i nigde više ne dobije keš-kredit po povoljnim uslovima, Springstin je svoje viđenje trenutne situacije javno izneo, a vaš je izbor da li ćete poverovati da ga sve to zaista pogađa i zato njegove (pre)poruke prihvatiti ili, pak, sve odbaciti, uz konstataciju – ma, to je samo šou-biznis, a i šta me briga za američke ekonomske probleme. Ipak, pre konačne odluke, pročitajte još jednom kritičke stihove citirane u ovom tekstu i probajte da se prisetite na šta vas oni podsećaju, uz malu opasku: sličnost sa stvarnim događajima i ljudima iz našeg okruženja je čista slučajnost!