Lepota iz ruševina života

Kao jedna od vedeta tzv. američkog koledž roka, Moldova grupa Husker Du je svojom kombinacijom alt roka, hardkor panka i popa snažno uticala na rađanje pokreta koji će dobiti vrlo čudno ime (grandž), ali nikada nije uspela da ostvari veći komercijalni uspeh i izađe iz senke R.E.M.-a i The Replacementsa, koji su se domogli vrhova lista i postali svetski poznati. Iz tog, ali i drugih razloga krajem 1988. Husker Du prestaju sa radom, a u autobiografiji „See a Little Light“ iz 2011. Mold je opisao nesuglasice koje je imao sa ostalim članovima benda, kao i stres kojem je bio izložen zbog prikrivanja svoje homoseksualnosti i sukoba sa ocem alkoholičarem sklonim nasilju. Godine 1989. pojavljuje se njegov prvi solistički album „Workbook“, koji je nagovestio uspešnu samostalnu karijeru, ali potreba da svira u bendu goni Molda da 1992. osnuje grupu Sugar, čiji „Copper Blue“ kritika iste godine uvrštava među najbolje svetske alternativne albume.

Po raspadu Sugara (1995) Bob se u potpunosti posvetio solo karijeri, a njegove albume odlikovalo je šarenilo stilova (od densa, preko elektronske muzike, do pauer popa), što, začudo, nije smetalo vernim fanovima koji su, izgleda, strpljivo čekali da se „prizove pameti“ i vrati zvuku koji je osamdesetih nagovestio i inspirisao novu muzičku revoluciju. Konačno, njihove su molitve uslišene 2012. kada Mold objavljuje „Silver Age“, album pun britkih i katarzičnih rok rifova, koji je on sam proglasio nastavkom „Coppera“, a pre par sedmica je i „Silver Age“ dobio naslednika, tridesetšestominutni „Beauty & Ruin“, čijih je dvanaest kompozicija (opet) zasnovano na elementima Husker Du i Sugar estetike.

Očigledno s namerom, Mold je album podelio u tri celine. Prva – koja počinje lenjom grandžovski distorziranom „Low Season“, a okončava se eruptivno brzim, dvominutnim pankom „Kid With Crooked Face“ – za osnovnu temu ima nedavnu smrt autorovog oca koja ga je, očigledno, pogodila i usput prizvala i neke ne baš lepe uspomene iz mladosti („I hate the chaos, but it's where it all begins, My early days, always got my way“), pa se tako bes isprepletao sa tugom koja je, pomalo i neočekivano, potpuno obuzela Molda („I try, I try, Enough, enough, enough, I'm losing my mind“ iz arijemovski nervozne „Little Glass Pill“). Drugi, centralni deo – koji donosi autorovo suočavanje sa sopstvenim starenjem i smrtnošću – započinju i završavaju kratke, fufajterovski bučne „Nemeses Are Laughing“ i „Hey Mr. Grey“, pri čemu se potonja odlikuje značajnom dozom samoironije, svojstvene ljudima koji su pronašli način da se izbore sa onespokojavajućim saznanjem da je pred njima kraći put od onog koji je ostao iza njih.

Optimizam koji se stidljivo pojavljuje na kraju druge celine, u završnoj trećoj počinje da se širi, pa tako grindejovske rifove „Tomorrow Morning“ prate stihovi „Goodbye yesterday, I need to find a better way, Tomorrow morning should be fine“, dok završni pank-pop „Fix It“ dokazuje da je Mold izbegao emotivni slom, pronašavši u ljubavi motiv i snagu da nastavi dalje („Fix it, fix it, Fill it up, Time to fill your heart with love“). U tom smislu se rad na „Beauty & Ruin“ može posmatrati i kao vid (samo)terapije čije je rezultate autor odlučio da podeli sa publikom, a s obzirom na povoljnu cenu i očiglednu efikasnost iste zainteresovani bi trebalo da je konzumiraju što je moguće češće. I da pritom ne brinu, jer ona ne zahteva nikakve konsultacije sa lekarima ili farmaceutima – negativnih efekata ovde, jednostavno, nema.

Vrlo, vrlo dobar album.

Ocena: 7/10