Magični san o životu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Rezultat je muzika isuviše nežna da liči na bilo šta u kotlu agresije koji ključa pod čitavom planetom, a istovremeno ona uopšte nije melanholična na onaj tromi i nepokretan način koji vas usisava u paklenu spiralu depresije. Štaviše, Gonzalesova muzika jedan je magični san o životu i sadrži apsolutno podsticajan niz putokaza kako se do njega stiže sa končićem istinskih osećanja u ruci. Izlazite nakon svega napolje radosni i umireni nekim čarobnim melemima za sluh i dušu.

Muzički, Hoze Gonzales i bend, njih petorica sa gitarama, klavijaturom, bubnjevima i perkusijama skladno raspoređenim oko njegove centralne figure, započinju jednom vrstom psihodelije prefinjenosti a la CSN&Y, koja vremenom poprima obrise nekakve Ket Stivens zvučne egzotike, bez sumnje baštinjene iz Gonzalesovih južnoameričkih gena. Toplina i čovekoljublje glavni su aduti ovog neverovatno talentovanog bića. On sam, sa gitarom, dovoljan je već da pokori auditorijum svojim krasnim pevanjem i ubeđenjem koje izvire iz njegovih perfektnih pesama. Halucinantno ljeskanje njegovog glasa kroz nizove minijaturnih prizora, sve uvezano u rukovet skupocenih melodija na fonu odlučnog premda u isti mah i delikatnog plemenskog ritma – jer svi smo mi ovde pleme čovečanstva u sadašnjici! – pulsira jednom vrstom hipnotičke neukrotivosti. Možda vam ovaj umetnik samo deluje mirno i tanano, ali njegove pesme vibriraju pod naponom strastvenosti iz dubina.

Vremenom u zvuku benda na sceni prepoznajete i ponešto od dalekih odseva nekakvog Grateful Dead folka, numera kojom vas časti klavijaturista u ulozi glavnog vokala mogla bi se sa svojom nebeskom lepotom naći i u nekom izgubljenom Linčovom filmu, a sve divljiji ritam i poneka turobna senka u maniru Nika Drejka, ali zbilja samo nakratko, uvode vas u „Teardrop“ Massive Attack u jednoj briljantnoj obradi, između nekoliko drugih tokom ove nadrealne večeri. Na bis su vraćeni istinskim ovacijama, a većinu pesama do kraja slušate sa religioznom skrušenošću, moleći Boga da potraje što duže. Slatki delirijum u pozdrav.