Makabejci iz Gol(d)svortijeve (a ne Ustaničke)

Dok dlanom o dlan, oduvaše prašinu sa knjige u kožnom povezu (koju nađoše na najvišoj polici) i brzo je otvoriše, da bi jedan od njih mogao prstom, nasumice, da ubode reč na požuteloj stranici – Makabejci. „Hm, dobro zvuči!“ složiše se oni, iako pojma nisu imali šta reč predstavlja (za razliku od, na primer, košarkaških navijača Partizana i Zvezde) i – ostalo će se jednom izučavati kao deo muzičke istorije ranog dvadeset prvog veka (jer, album je trenutno u vrhu britanske liste). Pitanje na koje ćemo ovde pokušati da odgovorimo glasi: samo, kakav deo – svetao ili onaj za zaborav?

Nema sumnje da su The Maccabees talentovani muzičari i da im je osnovni cilj da postanu Sledeće Veliko Ime. Njihov CV, iako nevelik, na to jasno ukazuje. Prvi album „Colour It In“ (2007), premda sasvim solidan, teško da bi skrenuo pažnju britanske javnosti da nije bilo nekakve reklame za mobilni telefon u kojoj je korišćena simpatična pesmica „Toothpaste Kisses“, za koju je grupa ubrzo snimila kontroverzan spot (dokoni kritičari su u njemu izbrojali tačno sedam strejt, tri gej i tri lezbijska poljupca). Ali, trik je upalio, svi su čuli za The Maccabees, a oni koji su želeli da provere da li tu ima još nečeg sem dobrog marketinga bili su prijatno iznenađeni: eho gitarskog britpopa devedesetih, koji se nenametljivo provlačio između intrigantno-inteligentnih stihova i prepoznatljivih post-pank referenci dokazivao je da je reč o natprosečno dobrom i muzički potkovanom bendu. To su uočili i lovci na talente izdavača „Fiction“, koji je Makabejcima omogućio da angažuju producenta kojeg su želeli – Markusa Dravsa (Bjork, Coldplay, Arcade Fire), što je bio jasan signal da bend ima velike ambicije. „Wall of Arms“ (2009) je, iako mračniji u odnosu na „Colour“, svojim modernim zvukom bend učinio popularnijim, ali je izostao komercijalni uspeh. Zbog toga su menadžeri „Fictiona“ liderima benda – braći Vajt i pevaču Viksu – „džentlmenski“ skrenuli pažnju da „Kuća para za bacanje nema“ i da bi to trebalo da imaju na umu tokom rada na novim pesmama – kao da pritisak koji treći album i inače sa sobom nosi nije grupi bio dovoljan.

Pošto je „posao“ sa Dravsom propao (a i on je angažovan da radi „Mylo Xyloto“), izabran je novi producent, „hipster“ Tim Goldsvorti (LCD Soundsytem, Massive Attack), što je bio obećavajući potez, iako se on u prošlosti bavio elektronskom, a ne gitarskom muzikom. Bend je prionuo na posao i 9. januara ove godine „Given to the Wild“ je sa svojih 13 pesama započeo putešestvije britanskom listom. Prve reakcije ostrvskih kritičara bile su skoro identične i mogu se sažeti u jednu rečenicu: album karakteriše zreliji, ekspanzivniji i emocionalniji zvuk u odnosu na prethodnike, zvuk koji je i himničan i epski, zvuk koji se može opisati sa samo dve reči – Coldplay zvuk! Međutim, uzimajući u obzir englesku narcisoidnost, kao i činjenicu da Coldplay nisu izmislili formulu kojom pune svetske arene, čini nam se da je ovakva ocena (mada uglavnom tačna) u jednom delu neobjektivna, jer se „Wild“ može još preciznije opisati sa ove dve reči – U2 zvuk!

To znači da potencijalno interesantne mešavine Goldsvortijeve eksperimentalne „elektronike“ i britpop estetike „ranih“ The Maccabees na albumu skoro da i nema. Umesto toga, dobili smo vrhunski „ispolirane“, ali predvidive pesme čija je osnovna namena pridobijanje što je moguće šire publike. Bend se, u nastojanjima da ispuni želje pretpostavljenih, uputio trasom koja se njima činila sigurnom i kojom (uz Coldplay) već marširaju 30 Seconds to Mars, Snow Patrol, Bloc Party, pa i The Killers. Dovoljno je, recimo, čuti gitarska arpeđa i ciklične „iseckane“ rifove u „Went Away“ i „Unkown“ ili klimaktične završetke balada „Grew Up At Midnight“ i „Forever I´ve Known“ da bi se jasno identifikovao patentirani irski rukopis. Razliku jedino pravi Viksov glas i način pevanja koji delom asocira na Gaja Garvija (Elbow), delom na Krisa Martina (Coldplay), a najviše na Džastina Vernona (Bon Iver).

Pesme koje izlaze van okvira kojim je bend sam sebe sputao, a što automatski znači da su i najbolje na albumu, su melanholična „Child“ (sa sjajnim duvačkim deonicama i neočekivanim drum’n’bass ritmom na kraju), zarazna adrenalinska „Pelican“ (zvukom bliska prvim pesmama benda i sigurno najveći hit na albumu) i, konačno, „Ayla“ čije klavirske skale i atmosfera podsećaju na stvaralaštvo Metjua Belamija (Muse). Nažalost, one su samo izuzeci koji potvrđuju generalni zaključak da je „Given to the Wild“ mogao biti veliki album, sa svežim idejama i vrhunskom produkcijom – a nije. Uzroke toga bi trebalo tražiti u činjenici da ovi Makabejci, za razliku od onih po kojima su se nazvali, nisu imali petlju da ustanu protiv modernih „seleuka“ ili jednostavno nisu znali da je to trebalo da urade, što je cena izostajanja sa časova veronauke.

Ali, trebalo bi im, zbog mladosti i par pomenutih pesama, dati još jednu šansu pre nego što ih definitivno stavimo u koš sa ostalim konfekcijskim bendovima. Ako i u njemu još bude bilo mesta.

Ocena: 5/10