Moćni bluz sa Crvenog krsta

A onda se, surfujući internetom, suočite sa sopstvenim nepoznavanjem gradiva: bend su davne 1980. g. u L.A-u osnovala braća Džef i Stiv Mekdonald, a nedavno izašli „Blues“ njihov je sedmi studijski album. I da, u početku su se zvali Red Cross, ali su ime morali da zamaskiraju kad im je Crveni krst zapretio tužbom – čelnicima poznate humanitarne organizacije se, po svemu sudeći, hardkor pank počeci benda uopšte nisu dopali.

Protekle tri decenije donele su i neke druge, značajnije promene. Zvuk grupe je – prolazeći kroz nekoliko međufaza inspirisanih alternativnim rokom, pank popom i glem rokom – vremenom evoluirao u pauer pop („Show World“ iz 1997), a ako nam je dozvoljeno da iznesemo odbranu po pitanju neinformisanosti o situaciji na L.A. pop-rok sceni, zasnovaćemo je na činjenici da Red Kros nisu ni bili diskografski aktivni poslednjih petnaest godina, te da je pre ove pauze samo jedan njihov singl („Annie’s Gone“ iz 1990) dospeo na američku listu hitova – i nije dogurao dalje od šesnaestog mesta. Bolji poznavaoci tamošnjih prilika, međutim, tvrde da su Džef i Stiv izuzetni muzičari kojima je svetski uspeh izmakao „za dlaku“, jer su ignorisali pravila šou-biznisa (naročito ono o neophodnom svrstavanju u određeni muzički žanr) i što nisu uspeli da bend održe u istom sastavu duže od par meseci – kroz Red Kros je do danas prodefilovalo skoro dvadeset muzičara!

Ipak, nekako su uspeli da snime šest albuma u kontinuitetu, od kojih američki kritičari izdvajaju četvrti, pod imenom „Neurotica“ (1987), jer je, kako tvrde, izvršio snažan uticaj na brojne alt-rok bendove ranih devedesetih. Ovaj album je, de fakto, bio prekretnica za braću Mekdonald, koji tad dižu ruke od stila čiji su rodonačelnici (zajedno sa Blek Fleg) bili, preorijentišući se na melodije u kojima su pokušavali da „pomire“ moćne Stons rifove i magične harmonije liverpulske četvorke. Džef Mekdonald je i svoje pevanje dodatno prilagodio, približavajući ga – što je moguće više – Lenonovom , ali iako je to uradio znatno pre Lijama Galagera, slava ga je zaobišla u velikom luku (možda je trik u onom blago pogrbljenom stavu pevača Oejzisa pred mikrofonom, kul faci i rukama prekrštenim na leđima?) Razočarani malom pažnjom koju su privukli, Mekdonaldovi se u vreme najveće britpop pomame okreću produkciji i studijskom muziciranju (otuda i saradnja sa Donas, Bekom i Vajt Strajps), a mlađi Stiv se vraća i prvoj ljubavi, osnivajući hardkor pank super-grupu pod imenom Off!.

No, kako se vladavina britpopa bližila kraju, 2006. godine bend se okuplja u „neurotičnom“ sastavu iz 1987. (uz Stiva i Džefa, tu su gitarista Robert Heker i bubnjar Roj Mekdonald), što je dokaz da su i braća smatrala da je to postava koja je snimila najbolji album do tada (uzgred, Roj im nije rođak). Međutim, rad na novim pesmama nisu pominjali sve do 2009. (slučajno ili ne, baš kada Oejzis prestaju da postoje), ali je trebalo da prođu pune tri godine da bi „Researching the Blues“ – sa svojih tridesetak minuta muzike upakovane u deset kompozicija – konačno postao dostupan na servisu Ajtjuns. I da budemo odmah jasni: reč je o dobrom albumu, kojeg zbog nekoliko mana (da pomenemo osnovnu – nedovoljno konzistentna produkcija) ipak ne možemo uvrstiti u najbolja ostvarenja godine. Ali, da su njegove melodije ljupke – jesu!

„Blues“ je, mora se naglasiti, jedan od onih albuma koji potvrđuje tezu da muzičari najbolje pesme komponuju onda kad nisu opterećeni razmišljanjima tipa „šta to publika sad voli da sluša“ i kad im novac i slava nisu osnovne ideje vodilje, već želja i potreba da se u činu stvaralaštva uživa. Godine autora tada postaju nebitne, pa je moguće i u četrdeset petoj (Stiv) i u četrdeset devetoj (Džef) biti energičniji i nadahnutiji od većine dvostruko mlađih kolega, te snimiti i nekoliko odličnih pesama. Pa, kao što je Majkl Stajp (R.E.M.) pre par godina izjavio da mu je krivo što on nije napisao „Radio Nowhere“ (već Springstin), tako sigurno i Aleks Tarner (Arktik Mankiz) danas oseća zavist kada sluša naslovnu, razbijačku „Researching the Blues“, dok braća Galager verovatno ne mogu da se načude da je neko uspeo da napiše pesmu („Stay Away From Downtown“) koja prevazilazi sve njihove pokušaje da se zvuku Bitlsa što više približe, a da pritom ne zvuče kao tribjut bend. S druge strane, osnovni rif i britka ritam sekcija u „Uglier“ nedvosmisleno ukazuju i na pank korene Red Krosa, istina vešto skrivene iza „hu-hu-hu“ pratećih vokala (u stilu Dendi Vorholsa) i Džefovog „lenonovskog“ pristupa interpretaciji.

Pored dinamičnih pesama (u najboljem pauer pop maniru), „Blues“ krasi i nekoliko nostalgičnih balada i melodija srednjeg tempa, od kojih dve („Dracula’s Daughter“ i „Meet Frankenstein“ – obe sa sjajnim višeglasnim pevanjem u Lenon/Makartni stilu) otkrivaju da su braća veliki poštovaoci horor filmova iz tridesetih godina prošlog veka. Nešto slabiji utisak, u odnosu na ostatak albuma, ostavljaju „The Nu Temptations“ – energična i bučna kao i naslovna numera, ali bez upečatljive melodije – i „One of the Good Ones“, koja je – potpuno nasuprot onome što joj ime sugeriše – dosadna i neinspirativna pesma.

Na kraju, bilo bi gre´ota ne pomenuti i poslednju melodiju na albumu, radosnu i sunčanu „Winter Blues“, koja tokom dva minuta i trideset sekundi uspeva da objedini atmosferu „I´m Only Sleeping“ Bitlsa, folk rok zvuk legendarnih Brdsa i stil sviranja Džordža Harisona, pa i da stihovima „Psychic rain, Snow and pain, Will give way, To solar-regulated days“ ukaže na moguće konsekvence globalnog zagrevanja.

Bilo zagrevanje mit ili ne, u jedno nema sumnje: „Researching the Blues“ donosi osveženje i biće zaista nefer ako Stiv i Džef ovog puta ne „otkinu“ svoje parče slave. Uspravni, bez kul faca i s rukama na gitarama.

Ocena: 7/10