Internacionalna diva popularnog žanra „world music“ večeras (20.30) gostuje pred beogradskom publikom. Sezarija Evora je muzička zvezda kontinuirano uspešne koncertne karijere i sa diskografijom od desetak visokotiražnih albuma.
Govori na lokalnom zelenortskom dijalektu, a povremeno i na portugalskom. Najznačajnija je predstavnica nacionalnog muzičkog stila pod nazivom „morna“, ali i revnosna sledbenica latino muzičke kulture. Voli da nosi komotnije široke maksi crne haljine i posebno, kako nam je umetnica i sama rekla, „afrički nakit izrađen od mesinga i drveta“. Obožavaju je Madona i Dejvid Birn. Pevačica često naglašava povezanost sa tradicijom, folklornim stvaralaštvom i izvornim napevima afro plemena. Njeno paradigmatično sticanje svetske slave čak nekoliko decenija posle prvih profesionalnih muzičkih nastupa prkosi starosnoj diskriminaciji i potčinjenom položaju dama u zrelijim godinama na tržištu radne snage. I upravo su neolevičarske ideje distinkcija koja izdvaja Sezariju Evoru iz velikog broja uspešnih „world music“ pevačica. Evora ističe poštovanje ljudskog i građanskog dostojanstva društveno ugroženih kategorija. Mnogo puta je pevala za „sirote, gladne i bose“ u svojoj zemlji. Sem muzičkog referencijalnog okvira koji predstavlja etno supstrat, pevačica i muzičari koji nastupaju sa njom odlikuju se kvalitetnom vokalno-instrumentalnom interpretacijom, a publika upravo to zna da ceni. Da li će umetnica u intervjuu odgovarati na engleskom ili nekom drugom jeziku, i kakve poteškoće tom prilikom mogu da nastanu… jeste zagonetka na koju nam je gospođa Evora ubrzo i sama odgovorila.
– Eto, čujete i sami… Zamuckujem, zastajkujem, biram reči, to jest trudim se da ne pogrešim u govoru… A o gramatičkim greškama da i ne govorim! Priznajem, engleski mi i nije jača strana; u stvari, moje znanje mnogih jezika jeste prilično pasivno. Znate ono: razumem ja vas sasvim solidno kada nešto kažete ili mi postavite pitanje, ali… da elokventno na tečnom engleskom dajem i odgovore… e, to već malo teže ide. Inače, aktivno govorim portugalski i naravno, moj maternji zelenortski kreolski jezik.
Pa, ipak… pevajući i na lokalnim dijalektima u neposrednoj ste vezi sa publikom koja veoma emotivno reaguje. Da li vas to iznenađuje?
– I ne baš! (smeh). Možda zato što tako često nastupam u svim delovima sveta, pred internacionalnom publikom. Reakcije publike su zaista izvanredne. Jeste, dešava se da ne razumeju tekstove mojih pesama, ali ponese ih melodija i prvenstveno ritam… a to je nekad presudno za recipijente muzike.
A čak i pri nerazumevanju baš svakog stiha, prepoznatljiva je vaša sentimentalna lirika i romantičarska tradicija…
– Morna je vrsta muzike koju pevam, a morna je prožeta mirnim melodijskim i ritmičkim pokretom.
Da li je vaše pevanje zapravo glasovno nijansirana melanholija?
– Oh, da… s obzirom na to da lirska nota mojih pesama i njihova tematika neretko predstavlja omaž melanholiji i svojevrsno poetsko oplakivanje sudbine, na nivou… hm, dubine nacionalne umetničke duše, ukoliko tako mogu da se izrazim.
Prihvatate li i, druge muzičke uticaje?
– Možda na prvi sluh ne zvuči tako, ali… da, ne bih rekla da sam zarobljena unutar žanrovskog okvira „world music“ van kojeg je zabranjen izlaz (smeh)… Tačno je, ima dodirnih komponenata sa portugalskim fadom, kubanskom son muzikom, čak i sa američkim južnjačkim bluzom…Vidite, u životu sam imala mnogo teže izazove i naizgled nerešive probleme. Čitav niz godina bila sam, poput većine mojih sugrađana, egzistencijalno ugrožena. Nisam oduvek bila muzička zvezda. Radila sam svakakve poslove…
O kakvim je zanimanjima reč?
– Pa, ne bih sad ništa konkretno navodila. U pitanju je čitav niz različitih poslova, mahom u uslužnim delatnostima, a jedno vreme bila sam i prilično narušenog zdravlja… I eto, to je sve prošlost, na pragu svoje pete decenije počela sam da pevam u barovima i restoranima. Zapazili su me agenti iz poznatih diskografskih kuća i odmah ugovorili angažmane u Parizu i Lisabonu. Ostalo je istorija…
Da li je to što nastupate bosonogi zapravo komercijalni scenski trik?
– Nikako! Svesna sam takvog efekta, ali ja sam odrastala u siromaštvu, a većina mojih sugrađana takođe hoda bez obuće.
Ipak, teško je to zamisliti…
– Mislite, zimi? Pa, dobro… obuvam se pre izlaska napolje, ali primetili ste da sam na koncertima pred publikom uvek bosa.
Da li svojim stavovima o interrasnoj toleranciji reafirmišete duh nacije?
– Apsolutno! Na Zelenortskim ostrvima kao, uostalom, što je slučaj i širom Evrope postoje različiti etniciteti. A ja verujem u duh nacije i ravnopravnost, kao što sam verovala i u bolju sopstvenu budućnost… koju upravo sada i živim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
