Muzika za žurke i sahrane

A gospođica Klark, poznatija po umetničkom imenu St. Vincent, na svoj način je starijem kolegi uzvratila kompliment opisujući njihovu kolaboraciju kao „skup čudaka“ koji je, sudeći po upravo izašlom albumu, značajno doprineo da tridesetjednogodišnja indi rokerka snimi do sada najbolji skup pesama u karijeri.

Ova bivša studentkinja muzičkog koledža Berkli, koji je napustila da bi u bendu Sufdžana Stivensa svirala gitaru, 2006. je oformila sopstvenu grupu i ubrzo objavila album „Marry Me“ (2007) koji je kritika dočekala hvalospevima, fascinirana vizijama života i ljubavi nekoga ko „zbog mladosti još ništa nije ni iskusio“, kao i autorkinim poznavanjem brojnih instrumenata (preko deset!), čiji su zvuci doprineli da „melodije zvuče organski i prijemčivo“. Naslednici „Actor“ (2009) i „Strange Mercy“ (2011) učvrstili su Eninu reputaciju rokerke-intelektualke, a potonji joj je, konačno, obezbedio i komercijalni uspeh, penjući se na 19. mesto Bilbordove liste albuma. Istovremeno, Klarkova je oko sebe širila oreol nedodirljivosti, odbijajući u retkim intervjuima da odgovara na pitanja koja nisu imala veze sa muzikom, što je dodatno pojačavalo utisak da se radi o zreloj umetnici koja zna šta hoće i kako da do zacrtanog cilja – izlaska iz senke na svetla glavne scene – konačno i stigne.

„St. Vincent“ u tom smislu predstavlja pun pogodak, jer sa svojih jedanaest pesama u trajanju od četrdeset minuta donosi sve ono pozitivno na šta nas je Eni već navikla (emotivna interpretacija, inteligentna i pomalo morbidna lirika, izvođačka virtuoznost), ali sada upakovano u modernu pop-rok ambalažu koju čine distorzirane gitare, sintisajzeri i programirane ritam mašine. Sama Klarkova je pesme opisala kao „muziku za žurke, koja se može puštati i na sahranama“ (što jeste najbolji opis „St. Vincenta“), uz opasku da je inspiraciju našla u Prinsovom stvaralaštvu. To se i može uočiti u nekoliko pesama, pre svih baladi „I Prefer Your Love“, koja ritmom i gudačkom sekcijom asocira na „Nothing Compares 2U“, kao i uvodnoj, autobiografskoj „Rattlesnake“ (inspirisanoj susretom Klarkove sa zvečarkom) koja ima i zvuk i atmosferu pesama na „Sign o' the Times“.

Međutim, i uticaj drugih rok umetnika može se prepoznati: duvačka sekcija u singlu „Digital Witness“ i zlokobno-hipnotišući sintisajzeri u „Psychopath“ nose Birnov pečat, epska pauer balada „Severed Crossed Fingers“ u Bouvijevom je maniru, dok prozaični dens-pop „Bring Me Your Loves“ i elektro-bluz „Every Tear Disappears“ sadrže elemente estetike Kejt Buš i benda Siouxsie and the Banshees. Iako zbog ujednačenog kvaliteta nije lako izdvojiti jednu ili dve pesme za koje bi se moglo reći da su uspešnije od ostalih, slušaočevu pažnju najpre privlače emotivni gospel „Prince Johnny“ i industrijska „Birth In Reverse“, dok je nju-vejv pop „Regret“ idealan za radijsko emitovanje, ali ne zato što pomalo podseća na opus pevačice Pink.

Tako smo krajem februara meseca dobili prvog ozbiljnog kandidata za album godine, a ako 2014. neko i snimi bolje pesme St. Vincent nema razloga za brigu: njena zvezda sada sija punim sjajem. I apsolutno je nemoguće ne uočiti je na nebu prekrivenom brojnim objektima lažne luminoznosti.

Ocena: 9/10