Najbolje sklonište

Za početak, ne možete ostati ravnodušni barem prema slici velelepnog luna-parka Prater, koji se nikada neće promeniti (sećate se Trećeg čoveka?), kroz koji su u ponedeljak od podneva prodefilovale sve generacije i najrazličitiji profili (parovi u poodmaklim godinama, roditelji s decom, menadžeri i programeri u opuštenijim odevnim izdanjima, bajkeri, pivopije, zatim studentarija i hipsteri…). Dalje, ne možete biti suzdržani kada na hiljade ljudi, nestrpljivo iščekujući nastup svojih ljubimaca, na prepunom stadionu Ernst Hapel pravi talase uz pesme sastava kao što su Primal Scream ili The Clash, naročito ako imate na umu da austrijska reprezentacija nije uspela da overi pasoše za Brazil, kao i da prestonički klub Rapid ni prošle sezone nije briljirao, zakucavši se na ubedljivo drugo mesto nacionalnog šampionata sa gotovo dvadeset bodova zaostatka u odnosu na Salzburg.

Ali daleko važnije od svega toga jeste činjenica da na On Fire turneji gostuje Mik Tejlor, legendarni gitarista Stounsa u periodu 1969-1974. godine (prethodno je kratko svirao u John Mayall’s Bluesbreakers). Elegantni vremešni gospodin, prosed sa prepoznatljivim šalom, izašao je negde pri sredini nastupa i podigao svirku na potpuno novi nivo višeminutnog žestokog bluzerskog džem sešna u pesmi Midnight Rambler. To je bila slika – mršava figura vođe bande Mika Džegera izvijala se posvuda oko Tejlora, zvuci usne harmonike i les pola pravili su kakofoniju koja vam je pomerala vene, ritam se nekoliko puta lomio, usporavao, potpuno stajao, a zatim eksplodirao… u takvoj situaciji, Čarli Vots je bio proverena tačka oslonca, a ostali dečaci (Kit Ričards i Ron Vud, koji je crvenim patikama u stilu dostojno parirao svojim kolegama) pažljivo su ga pratili.

Prethodno je atmosfera već bila naelektrisala. Stounsi su najpre izveli eksplozivnu Get Out of My Cloud (singl je izašao posle Satisfection daleke ‘65. i lako zagospodario top-listama s obe strane Atlantika), što je bio izbor fanova koji su glasali preko interneta. Potom su čitav stadion podigli na noge pesmom Honkey Tonk Woman. Tokom dva sata žestokog tempa, Džeger je u svakom trenutku pokazivao da ima više energije i sto puta bolje plesne pokrete od vas (u odevnoj kombinaciji su preovlađivali crni, crveni i zeleni tonovi)… Između pesama je vežbao nemački, a u jednom trenutku je pitao da li u publici ima fanova iz Mađarske, Hrvatske i Srbije.

Kit Ričards ovih dana preferira „barokni“ stil u kom ima mesta za svaku boju i kombinaciju – u zelenim patikama, roze košulji i gornjem delu trenerke, sa jamajkanskom trakom na glavi i brojnim maramama zadenutim o struk, nepogrešivo je „čupkao“ svoje sinkope. Doduše, blago ispadanje moglo se čuti u springstinovskoj Can’t be Seen (album Steel Wheels iz 1989), ali je na samom kraju koncerta, odnosno nakon sola u Satisfaction (ili kako je u Beogradu šezdesetih bilo popularno, Zadovoljštine) sa svega nekoliko tonova više minuta bacao stadion u trans. Njegovo zadovoljstvo odao je taj karakteristični iskreni i pomalo mangupski osmeh od uva do uva koji je usledio.

Remek-delo Let it Bleed (1969) bilo je, po meni sasvim opravdano, te večeri najviše zastupljeno na setlisti, a trenutak kada su Džeger i Liza Fišer zaplesali na razvalinama ljudske gluposti i destrukcije u Gimme Shelter prizvalo je kontekst obeležavanja stogodišnjice obeležavanja Prvog svetskog rata i onoga što se u muzeju Leopold može videti na izložbi pod nazivom Uprkos svemu umetnost! (o kojoj je već bilo reči u Danasu) – konkretno, delo Raše Todosijevića Krvavo krštenje, koje do krajnosti razobličava metaforu o „kupanju u krvi,“ kao i pismo Egona Šilea majci (datirano na 10.07.1915) u kom se umetnik pita o smislu postojanja bića koje može takva zverstva da počini. Senzualni, a ipak zastrašujući glas Lize Fišer ponavljao je: „War, children, is just a shot away“.

Tačka na šou bila je već pomenuta Zadovoljština, na kojoj je Mik Tejlor svirao akustičnu gitaru. Zatim počinje očekivana gužva ispred stadiona i u metrou… Pošto pripadam generaciji koja je iznedrila tehno i takozvane „žurke posle žurki“, sreću sam nakon koncerta potražio u klubu Fluk nedaleko od Pratera, gde su polupijana studentarija i drugi omladinci plesali i vriskali uz Kaćušu. Očigledno, svet se od Prvog svetskog rata više puta promenio, a kad je reč o pozitivnim stvarima, tu Stounsima pripadaju velike zasluge.