Naknadno pojavljivanje Džabe Hata

Kao najčešći razlog objavljivanja „rediteljeve verzije“ filma (čime se implicitno potvrđuje da su pored režisera i neka neidentifikovana lica učestvovala u stvaranju zvanične verzije) obično se navodi „iskrena želja“ producenata da „publici u papučama“ predstave originalno, necenzurisano umetničko delo, onakvo kakvim ga je stvorio sam režiser. Naravno, radi se o prodavanju magle i providnom pokušaju filmskih studija da filmofilima izmame još koji dinar/dolar/evro iz novčanika, a sve u ime umetnosti. Setimo se da je, na primer, i Džordž Lukas pred izdavanje „Ratova zvezda“ u DVD formatu ne samo digitalno „šminkao“ originalne prve tri epizode koje su mu donele milijarde, već i ubacivao scene koje su završile na podu montažerske sobe sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Tako se u „rediteljevoj verziji“ epizode IV „Nova nada“ na DVD-u iz 2004. pojavljuje i digitalno kreirani Džaba Hat kojeg smo osamdesetih upoznali tek u epizodi VI „Povratak džedaja“. Da li su Džabino pojavljivanje u ranijem trenutku u odnosu na originalnu priču, kao i silna tehnička poboljšanja, doprineli da film dvadeset i sedam godina kasnije postane bolji, zanimljiviji ili značajniji? Odgovor je jasan i glasi – ne, pa iako se ni sa ljudskim sećanjima ne bi trebalo igrati, malo je verovatno da će ovakva praksa holivudskih studija uskoro biti prekinuta.

Sličan odgovor, na pitanje slično malopre postavljenom, moguće je dati i nakon preslušavanja „novog“ albuma jedne od najvećih engleskih art-rok umetnica, pedesettrogodišnje Kejt Buš. Bušova je krajem maja, nakon poduže pauze (dvostruki „Aerial“ je izašao 2005.), objavila „Director´s Cut“ koji se samo uslovno može nazvati novim albumom. Naime, na njemu se nalazi 11 pesama sa dva albuma izdata pre „Aerial“ (četiri sa „The Sensual World“ iz 1989. i sedam sa „The Red Shoes“ iz 1993.), pri čemu su neke preimenovane, a neke veoma izmenjene, pa ih slobodno možemo nazvati obradama. Motive koji su naveli gospođu Buš da se odluči na jedan ovakav korak nije lako identifikovati jer, za razliku od filmskih producenata, novac nikad nije bio osnovni razlog njenog bavljenja umetnošću, čemu svedoči i činjenica da je zbog želje da se posveti odgajanju sina već pravila daleko veću pauzu od ove poslednje. Tako se, kao i u slučajevima drugih velikih imena koja nisu skoro snimila nove pesme (Piter Gebrijel, Sting), nameće zaključak da je Bušova ostala bez inspiracije za nova dela i da je (navodna) želja da se „popravi“ ono što jednom „nije bilo urađeno kako valja“ samo dimna zavesa čija je osnovna namena prikrivanje (trenutnog?) odsustva kreativnosti. Jer, fakat je, i „The Sensual World“, i „The Red Shoes“ su (bili i ostali) vrlo dobri albumi (ne remek-dela kao „Aerial“ i „Hounds of Love“) i sadrže nekoliko odličnih pesama, pa se naknadno „pojavljivanje Džabe Hata“ u njima čini nepotrebnim.

U jedinom intervjuu koji je telefonom dala medijima, Bušova je istakla da je njen osnovni motiv bio da neke od pesama snimi u verzijama koje, iz različitih razloga, nisu ugledale svetlost dana pre 20 godina. Najbolji primer je „The Sensual World“ (sada preimenovana u „Flower of the Mountain“), koja je u originalu trebalo da sadrži monolog Moli Blum iz „Uliksa“, ali Bušova tada od Džojsove zadužbine nije dobila odobrenje da preuzme delove knjige. Sada ga je konačno dobila, pa je pesmu produžila za oko šezdeset sekundi, bubnjeve potpuno prigušila, violinu još više izbacila u prvi plan i otpevala monolog manje strastveno no ranije. Original se, ipak, čini uzbudljivijim i životnijim. Slično kao kod „World“, nije jasno kakva je poboljšanja donela nova verzija „Deeper Understanding“, u kojoj su sugestivni vokali Tria Bulgarka iz originala zamenjeni iritirajućim glasovima Kejtinog sina Bertija, modifikovanim u AutoTune softveru. Tema pesme (otuđenje kao posledica razvoja tehnologija) je, u vreme „vladavine“ Fejsbuka i Tvitera, aktuelnija nego ikada i pokušaj novog „čitanja“ stihova „As the people here grow colder, I turn to my computer, And spend my evenings with it, Like a friend“ čini se opravdanim, ali krajnji rezultat je potpuno razočaravajući. Prijatno iznenađenje, međutim, donosi pesma za koju se činilo da je ni slučajno ne treba „popravljati“, prelepa „This Woman´s Work“, koja je u Britaniji korišćena u vladinoj kampanji protiv zlostavljanja dece. Usporenija, pa zato i tri minuta duža verzija, zvuči još tužnije nego original, što dodatno naglašava temu kojom se pesma posredno bavi: postporođajna depresija. Značajniju promenu je doživela još samo „Rubberband Girl“, čiji uvodni rif zvuči kao da ga je odsvirao Kit Ričards i koja sada gravitira ka kantri-rok vodama. Ostale pesme su uglavnom neznatno promenjene, iz njih su, recimo, uklonjeni „tragovi“ gostujućih zvezda (na „The Red Shoes“ su svirali Prins, Klepton i Džef Bek!), a sve u cilju (kako reče sama autorka) „dobijanja manje sintetičkog, a više organskog zvuka“.

Na kraju, kao veliki poštovalac lika i dela Kejt Buš, potpisnik ovih redova mora da prizna da nije baš najsrećniji što umesto o novom „materijalu“ piše o reinkarnacijama njenih starih pesama, ma koliko god dobre bile neke od njih. Utisak je da bi bilo bolje da je autorka prethodnih šest godina potrošila na pisanje novih pesama, a da je „poboljšane“ stare objavila u vidu koncertnog diska, na primer. Ovako, starija publika je dobila album koji joj apsolutno nije potreban, dok će mlađoj on teško predstavljati povod da se upozna sa kompletnim opusom jedne od najznačajnijih rok autorki svih vremena. A to je, zaista, najveća šteta.