Ne zanima me da budem rok zvezda

U stvarnosti, Dejvid Judžin Edvards obožavalac je muzike opojnog tamnog pogona. Sve ono što navodi od svojih idola i aktuelnih muzičkih prijatelja, kao i mnogo toga što jasno čujete kao nadahnuće na samom Wovenhand koncertu, makar nespomenuto u razgovoru, pripada svetu halucinativnih ekspedicija u samo srce tame folka i bluza zamišljenog kao „soundtrack“ za Otkrivenje Jovanovo, recimo. Samo što je ova apokalipsa plemenitog džentlmenskog kova, a njena eventualna melanholija čvrsta i delatna poput Stenovitih Planina odakle i potiče.

Vaše poreklo je iz Denvera, Kolorado – šta taj grad predstavlja u kulturnom smislu u SAD?

– Ja živim u Denveru celog svog života, to je pojedinačno posmatrano najveći grad između Istočne i Zapadne obale i danas ipak ima dovoljno art bioskopa i jednu živahnu umetničku zajednicu, dosta stvari dolazi na vreme, nije kao kad sam bio mali – mada, i dalje, čim se malo udaljiš van grada, imaš samo farme. Sedamdesetih i osamdesetih je postojala mala pank scena. Sećam se da su dolazili veći bendovi, baš su Husker Du bili onako od značajnijih koji sam ja gledao. I sam sam svirao u nekolicini pank grupa i to kao bubnjar. Denver je u stvari uvek imao dosta vitalnu scenu, krajem osamdesetih se čak formiralo nešto što je kritika nazvala „denverskim zvukom“, sa bendovima kao što je Devočka, jedan „gothic western sound“. Od drugih grupa na turneji koje sam imao priliku da vidim, na mene su uticali Echo and the Bunnymen, The Cure, New Order, koje sam jako voleo, kao i Birthday Party, naravno. U isto vreme sam slušao kući muziku uz koju smo svi odrasli, bluegrass, Hank Williams, Johnny Cash. Pretpostavljam da je muzika koju sada pravim kombinacija svih pomenutih uticaja, novih i starih – priča za Danas Dejvid Judžin Edvards

Ovo sve podseća na Gordona Gana iz Violent Femmes i njegovu životnu priču… Violent Femmes su bili otprilike 2004. takođe u Beogradu, znate?

– Da, Gordon Gano je moj dobar prijatelj u stvari. Čak je svirao na našoj prvoj ploči, samo što je svirao violinu, a Gordon ne ume da je svira, ali ju je svejedno svirao (smeh). Sećam se dobro i Violent Femmes koji su nastupali u Denveru u muzičkoj prodavnici kad su prvi put došli, svirali su na čemu god su stigli, na kartonskim kutijama, na fiokama… I oni i The Gun Club, koje nikad nisam video uživo, najviše su uticali na mene od američkih bendova te generacije.

Koliko je zapravo teško bilo za mali bend iz Denvera da izađe napolje i počne da svira okolo?

– 16 Horsepower su moj prvi bend koji je svirao turneje – mi smo imali sreće jer su nas iz velike izdavačke kuće A&M odmah potpisali i odveli u Holivud avionom, gde su nam se zbivale stvari kao u filmu. Oni su došli da nas gledaju, verovali u nas i ulagali, poslali na turneju. Pre nego što je taj novac iscureo, uspeli smo da odsviramo malo po Evropi i to se pokazalo presudnim – od tada smo uspostavili bazu fanova ovde i stalno sviramo, mnogo češće u stvari nego u Americi, posebno u centralnoj Evropi i Skandinaviji. Znam da se to desilo i The Gun Club, ali ne znam pravo objašnjenje – verujem da smo mi na neki način egzotični Evropljanima, odgovaramo nekoj slici koju oni imaju o američkoj muzici. Moji drugari kao što su Howe Gelb i Calexico takođe iz nekog razloga imaju više uspeha u Evropi. Delom je to zato što ne možemo imati uspeha u svom dvorištu, tu smo suviše blizu uzorima. Amerikanci više hoće da slušaju Engleze, a ne svoju muziku (smeh). Budući da sam prilično slušao etničku muziku iz sveta, te me posebno fascinira mađarska, balkanska, iranska i mongolska muzika, shvatam šta može biti egzotično savremenom slušaocu što ga privlači našoj muzici – u suprotnom smeru, posmatrano iz Evrope.

Zašto su zapravo 16 Horsepower prestali da rade, a osnovali ste Wovenhand?

– Posle osam godina sviranja uživo, malo smo se možda umorili jedni drugih, a i osetili smo da je došlo do logičnog zaokruženja grupe – ja sam morao da nastavim da sviram, jer je to moj jedini posao, a ostali članovi grupe su se više zanimali uzgajanjem konja recimo, to im je porodični biznis. Ja tu priliku nisam imao. Nastavio sam da pišem pesme na isti način, u redu, možda su mi sada malo drugačije inspiracije, ali meni je sve to u kreativnom smislu isto i u novoj grupi. U krajnjoj liniji, moj stav je da muzika ne treba i ne može da bude potrošna roba. Wovenhand nemaju nikakav prostor na radiju ili televiziji, niti težimo tome, gledam da budem iskren prema sebi u ovome što radim i to je sve. Jako sam srećan što nismo samo neki proizvod, nego ljudi dolaze da nas gledaju kako sviramo uživo i to nam je glavni razlog postojanja.

Postoji jaka religiozna komponenta u vašoj muzici – šta vam ona znači u emotivnom smislu?

– To mi sve znači. To je razlog zašto sviram muziku. Imam kući ženu i dvoje dece, a ne viđam ih toliko, jer stalno putujem. Mene ne zanima da budem rok zvezda, niti slavan, i da nema ljudi koji me razumeju i podržavaju, ne bih se bavio ovim. Ono što meni treba jeste da srećem ljude i komuniciram sa njima. To je moja misija, nisam baš sveštenik, ali se trudim da doprem do ljudi svojom porukom. Uvek me iznenadi kako ljude ipak sve to interesuje, svaki put ih je više, i oni vrlo dobro znaju o čemu ja pevam. Naravno da nisu vernici koliko ja, ali vole tu muziku i pomera ih to što imam da kažem, zato to i radim. Samo pokušavam da budem iskren sa sobom i svojom muzikom.