Tomi Emanuel obožava visoko ornamentisane oznake pragova na španskim gitarama, kao i lepo oblikovane zupčanike koje ko zna koliko puta pažljivo okreće, štimujući gitare prilikom vežbanja. Umetnik naglašava da ni sam ne zna broj žičanih trzačkih instrumenata koji su mu u višedecenijskoj karijeri prošli kroz ruke. Ipak, model gitare na kojoj svira pred publikom veoma je simplifikovane forme i u pitanju su, kako nam je muzičar objasnio, Maton akustične gitare, rađene po porudžbini i koje nose njegovu signaturu.
Tomi Emanuel je neposredan u komunikaciji, a dok razgovara ima običaj da lupne prstima po fino lakiranoj gitari koju drži položenu na krilu. Australijski gitarista je, nema sumnje, bliži paradigmi pop kulture, nego klasicizantnom gitarističkom izrazu. Poznat je po spontanosti u gestualnoj ekspresiji, a po svojevrsnom scenskom egzibicionizmu blizak je proslavljenim rok gitaristima. Pred beogradskom publikom nastupa večeras u okviru svojevrsne koncertne najave za predstojeći Guitar Art festival koji očekujemo u februaru 2010. Gitarista je odeven u hipijevski stilizovanu floralnu košulju i izbledele farmerke što, kako name je u intervjuu ispričao, nikako nije slučajno…
– Nije slučajno…(smeh) Vidite, dolazim ih hipi porodice. U mojoj familiji skoro svi se bave muzikom. Kada smo moj brat i ja bili tinejdžeri, i… uzgred, sasvim solidno svirali gitare, otac je odlučio da prodamo kuću i da krenemo na turneju. Nastupali smo najpre širom Australije kao bend koji se sastoji od članova iste porodice.
Međutim jedino ste vi ostvarili internacionalnu karijeru. Da li se od rodbine i dan-danas neko profesionalno bavi muzikom?
– Da, mada ne sa karijerama tog formata. Ako gledamo po parametrima umetničke i komercijalne uspešnosti, naveo bih primer mog brata Fila koji se takođe profesionalno bavi muzikom, tj. živi jedino od muzičkih angažmana. Ako ste obratili pažnju, kada se Olimpijada održavala u Sidneju 2000. godine, Fil i ja smo zajedno nastupali na svečanoj ceremoniji završnice.
Na koncertima postižete snažne efekte prenaglašenom gestikulacijom. Da li smatrate da vaš muzički manir predstavlja antitezu tradicionalnoj gitarskoj interpretaciji?
– Da, ali verujte, sviram veoma impulsivno…hm, neobuzdano, ako mogu ikako sebe da opišem. Nemam čak ni unapred pripremljenu listu kompozicija koje ću koncertno interpretirati. Dok sviram, zanimaju me ekstremne granice zvukovnih potencijala gitara na kojima sviram, ali identičan odnos imam i prema koncertnom programu.
Da li je to određena stilska eklektičnost koju promovišete?
– Eklektičnost, koja u mom slučaju podrazumeva i žanrovsku fleksibilnost. Repertoar mi je sačinjen od transkripcija najrazličitijih muzičkih numera iz žanrova kao što su rok, pop, bluz, folk…
A svirate nekako „monomanski“; kao da ste potpuno obuzeti ogromnom strašću koju imate prema muzici…
– Znam, i sam sebi izgledam zanesenjački i nekako opsednut muzikom… a kad posle poželim da pogledam snimak nekog nastupa. To ponekad činim prvenstveno da bih analizirao sopstvenu instrumentalnu tehniku. Jer, u suštini, to jeste muzika kamernog karaktera, bez obzira na to što je ja interpretiram i u najvećim koncertnim dvoranama. Dakle, svaki, i najminorniji gitarski pasaž čuje se besprekorno, posebno u dvoranama sa savršenom akustikom. A to sve još više dolazi do izražaja prilikom demonstriranja gitarskog stila „fingerpicking“ koji je za mene karakterističan.
Koji su najfrekventniji modeli gitara u vašim rukama?
– Pa, evo ovaj koji mi je sad u rukama spada u moje omiljene. U pitanju je jedna od akustičnih gitara sa mojom signaturom, a nosi oznaku „Maton EBG808“. A tu mi je u koferu i model „Maton TE1“. Ta druga je skroz izgrebana i vizuelno „ruinirane“ površine.
Da li zbog toga što imate izvanredan osećajem za dramatiku, gitaru koristite i za moćno fizičko ispoljavanje ritmičkih kontura kompozicija?
– (smeh) Oh, da! Mnogi se čude kako solo instrumenti u mojim rukama ostanu čitavi, to jest izdrže u jednom komadu do kraja koncerta… Lupkam, cimam, udaram, „razbijam“ po drvenom telu gitare, nekad polagano, a ponekad iz sve snage simulirajući perkusije koje kao solista pokušavam da nadomestim.
Ali, pokreti su vam sinhronizovani, interpretacija virtuozna, a kompozicije uvek na visini improvizovanih varijacija, od koncerta do koncerta… Da li je to muzički pluralizam, u najboljem smislu tih reči?
– Oduvek mi je cilj bio da proširim granice muzičke ekspresije. Svestan sam sopstvenog muziciranja koje formira utisak dinamike i virtuoznosti. Mislim da je sve okej, dok god mi se pokreti ne banalizuju. Najzad, imam utisak da se i publici dopada što moji nastupi nisu striktno inscenirani, po nekom uobičajenom gitarskom klišeu. A komercijalni motivi u mojoj diskografiji verovatno su posledica tog odobravanja. Neizmerno mi je drago što se vraćam pred publiku koju veoma uvažavam i što je beogradska publika bitan deo internacionalnog auditorijuma.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
