Neobavezna vakcinacija

„Jedini novi britanski alt-rok bend koji je u stanju i da proda neki album“, „Savršen primer kako bi Arctic Monkeys zvučali da su osnovani 2010“, „The Ramones na depresantima“, „Spasioci gitarske muzike“ – samo su neki od naslova tekstova kojima je britanska štampa (i inače prečesto sklona neopravdanoj euforiji) prošle godine propratila izlazak albuma „What Did You Expect from the Vaccines?“ tada potpuno anonimnog londonskog sastava. Podstaknut hvalospevima, autor ovog teksta je brže-bolje pronašao spotove grupe na Jutjubu, da bi nakon preslušavanja „Wreckin’ Bar (Ra Ra Ra)“, „Blow It Up“, „Post Break-Up Sex“ i „If You Wanna“ zaključio da se ne radi ni o kakvim spektakularnim muzičkim dostignućima, već – sasvim suprotno – predvidivim rok pesmicama koje smo u ovoj ili onoj formi do sada čuli stotinama puta, pa se odluka da se recenzija „What Did You Expect“ ne pojavi u ovoj rubrici činila (a i danas se čini) potpuno opravdanom.

U međuvremenu, The Vaccines su krenuli u „pokoravanje sveta“, napuštajući scene klubova za stotinak svedoka i usredsređujući se na festivalske nastupe širom Starog kontinenta. Višemesečno „on the road“ kaljenje je 2011. kulminaciju imalo na festivalima Reding i Lids, gde je bend svojim nastupima – po opštim ocenama – „oduvao“ iskusnije kolege, među kojima i The Strokes i Galagerov Beady Eye. Sjajan prijem kod publike obezbedio im je visoke pozicije na listama izvođača ove godine (na Redingu su, u avgustu, posle njih nastupali samo Kasabian i Florence and the Machine), usledili su pozivi na festivale naših komšija Hrvata, Mađara i Rumuna, ali i bendova RHCP i Arctic Monkeys da im se pridruže na njihovim turnejama. Neprekidno muziciranje po prašnjavim evropskim poljanama ostavilo je traga (u vidu polipa) na glasnim žicama frontmena Džastina Janga, koji bi – da se proletos nije podvrgao hirurškim intervencijama – najverovatnije ostao bez „osnovnog sredstva za rad“.

Po sopstvenom priznanju, Jang je postao opsednut mišlju da će ga glas izdati usred nastupa pred tridesetak hiljada ljudi (što bi, na koncu, inspirisalo i gomilu podrugljivih tekstova u engleskoj štampi), pa je spas od depresije potražio u manijačnom radu: za osam meseci je, kako tvrdi, komponovao oko sto pedeset pesama! Jedanaest od njih završilo je na „Come of Age“, a ovakvu hiperproduktivnost, kao i brz izlazak drugog albuma (nepunih osamnaest meseci nakon prvog), objasnio je sledećim rečima: „Oduvek sam se pitao zašto je bendovima kao Coldplay potrebno toliko vremena da snime nove albume. Jesu li oni lenji? Ja se svaki dan budim oko podneva, gitara mi je pored kreveta i pošto nemam ništa pametnije da radim do koncerta u 10 uveče, ja komponujem u hotelskoj sobi. Zašto, dođavola, to i oni ne rade?“ (do zaključenja ovog broja nismo, nažalost, uspeli da dobijemo odgovor Krisa Martina na pitanje šta to, dođavola, on radi od podneva do povečerja svaki božji dan).

No, opšte je poznato da kvantitet ne mora da donese (visok) kvalitet, pa ako je na „Come of Age“ svoje mesto zaista našla najbolja jedanaestorka, onda bi bilo bolje da je vrednica Jang dane i sate utrošene na pisanje preostalih sto trideset i devet pesama posvetio nečem drugom. Po svoj prilici, prava namera benda je – nasuprot proklamovanoj „potrebi“ da se ovekoveči „neverovatna“ kreativna energija koja je obuzela pevača – bila daleko prozaičnija: da se neočekivani, ali ne i nezasluženi, koncertni uspesi što pre materijalizuju (dok je publika „pod utiskom“) i namakne neki evro, jer se od festivalskih nastupa niko nikada nije obogatio. Da bi to i ostvarili, The Vaccines su letos upadljivo forsirali nove pesme, počevši od poletne, ali jednolične, dilanovske „No Hope“, kojom su otvarali nastupe, preko energične, elektro-mistične „Ghost Town“ (sa gitarama u stilu pomalo zaboravljenih The Shadows) i pank-rokerske „Bad Mood“, pa do velikog avgustovskog MTV hita „Teenage Icon“, u kojem se, sa nemalom dozom ironije, Jang bavi novostečenom slavom (ubeđujući nas da je on i dalje običan lik koji se nije uobrazio): „I’m not magnetic or mythical, I’m suburban and typical… I’m no teenage icon, I’m nobodys hero.“ Toj projektovanoj slici doprinose i stihovi „The whole thing feels like an exercise in trying to be someone I would rather not be“ iz „No Hope“, koji imaju za cilj da nas ubede da se on, eto, i ne oseća baš udobno u svojoj (tesnoj) koži, ali kad ponovo pročitate izjavu iz prethodnog pasusa, shvatite da se radi o običnom prenemaganju i foliranju, kojem su samozaljubljeni rokeri oduvek skloni.

Bez obzira na upitnu iskrenost stihova, pomenute pesme – uz još par kompozicija (nostalgični pop „Aftershave Ocean“, indi-baladu „All In Vain“ sa harisonovskim solo deonicama i „Weirdo“, koja zvuči kao odbačena Nirvanina pesma) – imaju izvesnog šarma (što se, uostalom, može reći i za sam bend), ali je na albumu skoro nemoguće pronaći melodiju koja se može zapamtiti i potom reprodukovati, čak i posle nekoliko slušanja („I Wish I Was a Girl“ je častan izuzetak). To potvrđuje da se bend nije ni trudio da se makar malo udalji od estetike promovisane prethodnim albumom (a koja se nije baš odlikovala originalnim elementima), pa preslušavanje „Come of Age“ ponovo stvara utisak da ste segmente ili cele pesme već negde čuli i da ćete iz par pokušaja sigurno pogoditi ime izvođača. A to se po pravilu dešava u situacijama kada kompozicija nema jasno prepoznatljivu ideju ili, pak, upečatljivu melodiju.

Ono što The Vaccines, i pored neospornog talenta i harizme, i dalje drži prilično daleko od predviđene im pozicije „sledećeg velikog britanskog benda“ jeste neumeće pisanja velikih rok pesama. Možda Jang ovom veštinom ovlada u sledećem ciklusu od sto pedeset kompozicija (da ne zaboravimo, bend postoji tek dve godine!), ali rok serum koji su nam on i ekipa sada „ubrizgali“ u uši jednostavno ne deluje. Da li ćete ga ipak isprobati – samo je vaš izbor.

Ocena: 5/10