Ostvarenje američkog sna za Stefani Džermanotu nije bilo nešto što je samo od sebe, iznenada, palo sa neba, iako se te 2008. činilo da je na glavnu scenu došla niotkuda – ova njujorška starleta je još sa sedamnaest godina počela da nastupa po klubovima i piše pesme za poznate izvođače (Britni, Fergi), da bi njenu harizmu uočio tek Ejkon i preporučio je kući Interscope, tvrdeći da „ona poseduje sve što je neophodno za uspeh u muzičkom biznisu“.
Stefani je ugovor sa velikim izdavačem shvatila kao šansu koja se pruža jednom u životu, pa je svoje ime zamenila zvučnijim (Ledi Gaga) i iz beležnice probrala kompozicije koje „selebritijima“ nije želela da dâ ni po koju cenu. Fantastičan uspeh prvog singla „Just Dance“ iznenadio je sve, a onda se „Poker Face“ prodala još bolje i postala hit u dvadeset zemalja, potvrđujući da je Ejkon dalekovid čovek – nova (dens) zvezda bila je rođena.
Slično Madoni, kojoj se divila i s kojom deli italijanske korene, Gaga je svoju seksualnost od početka koristila u svrhu intrigiranja javnosti („Poker Face“ govori o devojci koja dok zavodi muškarca sebe zamišlja u ženskom zagrljaju), pa su neke ljubomorne koleginice (Kristina Agilera) izjavljivale da „ne znaju ni da li je ta osoba muško ili žensko“ i da joj je stil oblačenja „odvratno transvestitski“. Gaga se na to nije obazirala, znajući da je najbolja reklama ona besplatna i da temelji njene popularnosti nisu sazdani na tračevima i skandalima već dobrim dens pesmama, čiji su stil iste te koleginice ubrzo počele da oponašaju.
Iza prvenca „The Fame“ (2008) usledio je EP „The Fame Monster“ (2009) koji je, definitivno, jedan od najboljih dens albuma novog milenijuma, a onda se pojavio konfuzni i ka roku orijentisani „Born This Way“ (2011) čije su se pesme – u najboljem slučaju – mogle okarakterisati kao interesantne: jedino je naslovna postala hit, ali je njena sličnost sa Madoninom „Express Yourself“ bila očigledna. Gaga je, i pored dobre prodaje albuma, shvatila da „Born“ nije pogodio metu i da njegove teme – religija, individualizam, društveni problemi – nisu privukle novu publiku, dok su staru ostavile prilično zbunjenom. Zato je pred izlazak „ARTPOP“-a objašnjavala da je album „obrnuti Vorhol“, tj. da njime u pop muziku uvodi vrhunsku umetnost, verujući – izgleda – da se to radi tako što napišeš pesmu o omiljenoj kreatorci („Donatella“), a onda se slikaš gola ispred reprodukcije Botičelijevog dela „Rađanje Venere“.
U najkraćem, Gaga se „ARTPOP“-om vraća dens muzici, a od nekakve umetnosti na njemu nema ni „u“: otprilike polovina pesama govori o autorkinom zadovoljstvu sobom i svojim seksualnim životom (iskazujući to često banalnim rimama tipa „Uranus, don't you know my ass is famous?“), dok se ostale kompozicije ili bave njenim statusom modne ikone („Fashion!“, „Mary Jane Holland“) ili „igračkama“ dostupnim samo bogatima („Jewels N' Drugs“). U muzičkom pogledu, većina pesama predstavlja miks evro diska 80-ih i moderne elektronske muzike, sa generičkim ritmovima koji su toliko slični da se nakon slušanja albuma ni jedna dens numera ne može izdvojiti kao posebna. To je i razlog zašto se najzanimljivijim čine „neplesna“ balada „Dope“ i springstinovska(!) „Gypsy“, koja sadrži i, možda, najlepše stihove na albumu: „Pack your bags and we can chase the sunset, Bust the rear view and fire up the jets, Cause it's you and me, baby… For life!“
„Umetničkih“ dometa „ARTPOP“-a svesna je i Gaga, koja na jednom mestu kaže: „My artpop could mean anything“. „.. Or nothing“ moglo bi se dodati, iako se čini da g-đica Džermanota može i mnogo, mnogo bolje.
Ili nas na ovakav (pogrešan) zaključak navodi njena pokeraška faca?
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
