Ogledala različitih stilova

Ipak, teško je oteti se utisku da je dobar deo tih 126 miliona znatiželjnika otišao na YouTube verujući da će tamo naći novu Stingovu pesmu, jer Gotijeova interpretacija „Somebody“ neobično podseća na stil bivšeg frontmena The Police, čemu doprinosi i velika sličnost boja njihovih glasova. I autor ovog teksta je, čuvši pesmu jednog jutra na radiju, u prvom trenutku pomislio da je Sting nakon gomile albuma obrada svojih i tuđih pesama konačno snimio novu, originalnu kompoziciju, uz to i – veoma zaraznu. Međutim, pretraga interneta – po ključnim rečima iz refrena – dala je neočekivan rezultat, koji je odmah probudio znatiželju: ko je taj Gotije?

Rođen u Belgiji pre trideset i dve godine, a odrastao u Australiji, De Beker je od tinejdžerskih dana znao da ga u životu interesuje samo jedna stvar – bavljenje muzikom. Prvi bend „Downstares“ osniva u srednjoj školi sa dvojicom drugova, sa kojima nekoliko sledećih godina nastupa po melburnškim klubovima, stičući neophodno iskustvo i solidnu lokalnu popularnost. U to vreme svira bubnjeve, mada je uzimao i časove klavira i gitare. Tokom 2001. godine njegovi roditelji se sele u novu kuću, ostavljajući De Bekeru ključeve porodičnog zdanja u Montmorensiju, predgrađu Melburna (kakvo ostvarenje sna o kojem maštaju milioni adolescenata koji tek što su osnovali bend!). Dvojica „pajtosa“ iz grupe su se odmah uselili kod njega i počinje najlepši period njihovih života, ispunjen višečasovnim dnevnim probama i celonoćnim ludim žurkama. De Beker iste te 2001. od svog komšije (kome su se svidele pesme benda) na poklon dobija veliku kolekciju starih ploča, koje će ga podstaći da počne da razmišlja o drugačijem pristupu muzici, pristupu koji će svoje konture dobiti kroz projekat Gotije.

Nakon preslušavanja dobijene kolekcije, De Beker počinje da eksperimentiše sa semplovima skinutih sa ploča koje su pokrivale široki dijapazon – od Motaun klasika pedesetih, preko džez standarda iz šezdesetih i rege muzike sedamdesetih, do pop-roka i nju vejva osamdesetih. Prve četiri pesme koje je „usemplovao“ stavio je na mini CD čijih je pedeset kopija (ručno pravljenih i ručno ilustrovanih) poslao na adrese svih australijskih diskografskih kuća (legenda kaže i da je njihove menadžere zvao telefonom da ih pita da li su pesme preslušali – pa vi posle kažite da uspeh dolazi sam od sebe!). Konačno, 2003. potpisuje prvi profesionalni ugovor iza koga sledi objavljivanje debi albuma „Boardface“.

Međutim, na prvi veći uspeh u „zemlji kengura“ morao je da pričeka do 2006. i izlaska „Like Drawing Blood“ (samo ime albuma sugeriše koliko je za De Bekera mukotrpan bio proces njegovog stvaranja). Album je, po glasovima slušalaca vrlo uticajnog radija Triple J, proglašen za najbolji te godine u Australiji, a pesma „Hearts a Mess“ je 2007. u sličnoj anketi proglašena za jednu od najboljih svih vremena! „Blood“ je, kažu kritičari, uspeo da u svoju jednačinu uvrsti apstraktnost i nemir dobrog art-popa, ali mu je nedostajalo pevljivih melodija. Pored toga, većina pesama trajala je između pet i sedam minuta, a upotreba brojnih semplova i gomila nabacanih ideja sugerisali su da je de Beker tokom procesa stvaranja pomalo izgubio preko potreban fokus.

To, na njegovu sreću (ili se, ipak, radi o stečenom iskustvu?), nije slučaj i sa „Making Mirrors“, mada će svi koji su očekivali još pesama tipa „Somebody“ biti pomalo razočarani. Za razliku od prethodnika, „Mirrors“ ima više „radio friendly“ melodija, koje, ipak, potvrđuju da je ona stara kolekcija ploča i dalje glavni izvor De Bekerove inspiracije. Međutim, na albumu se nalazi manje semplova nego na prethodnicima, što je rezultat autorove želje da više iskoristi retke, akustične instrumente, koje je nabavio tokom svojih turneja. Jedan od njih (sličan ksilofonu) upotrebljen je u uvodnim tonovima „Somebody“ (koji su, ipak, sempl iz pesme „Seville“ brazilskog muzičara Luiza Bonfe), dok je u ostalih jedanaest numera moguće čuti i turske bubnjeve, afrički klavir (koji se svira samo palčevima) i tzv. Winton Musical Fence – instrument napravljen od žice za ograđivanje imanja!

Kao što rekosmo, nešto slično mega-uspešnoj „Somebody“ na albumu se ne može naći, ali je zato tu pristojan broj pesama koje zaslužuju pažnju. U prvom redu su to alt-kantri „Smoke and Mirrors“, koja svojom pomalo sablasnom atmosferom i hipnotičkim ritmom podseća na pesme još jedne velike britanske zvezde osamdesetih – Pitera Gebrijela, zatim retro soul „I Feel Better“ koji bi i Si Lo Grin voleo da ima na svom albumu, te akustična „In Your Light“, koja je omaž Džordžu Majklu i njegovoj „Faith“. Za njima ne zaostaje ekološka „Eyes Wide Open“ u kojoj De Beker, pevanjem u višim registrima (slično Marku Holisu, lideru benda Talk Talk) dokazuje da je ne samo vrsni instrumentalista, već i odličan pevač kojem transformacije glasa nisu strane. Elektro-rege „State of the Art“ je – sa produkcijske tačke gledišta – možda i najinovativnija numera na „Mirrors“, mada De Bekerov „robotizovani“ glas, izmenjen do neprepoznatljivosti u AutoTune softveru, pomalo iritira. Ne bi trebalo zaboraviti ni melanholično-klaustrofobičnu „Don’t Worry, We’ll Be Watching You“ koja se – svojom estetikom – pozicionira negde na pola puta između radova Grejs Džons i benda Nine Inch Nails.

Na kraju, tu je i luckasta dvominutna „Easy Way Out“ koja predstavlja još jednu uspešnu De Bekerovu mimikriju, ovog puta zasnovanu na liku i delu Beka Hensana, što se – uzimajući u obzir da je i Bek multi-instrumentalista i da ima raznolika muzička interesovanja – čini sasvim logičnim izborom (o sličnosti prezimena De Beker i imena Bek ćemo nekom drugom prilikom). Iako bi se, na osnovu svega rečenog, mogao izvući zaključak da je Gotije još jedan eklektički muzički projekat koji ne donosi ništa novo, to jednostavno ne odgovara istini – „Making Mirrors“ (uz to što je sasvim solidan album) svojim detaljima pokazuje da ga je stvorio talentovani autor koji je na dobrom putu da izgradi interesantan „krosover“ stil. Samo da sve ne ostane u detaljima, u kojima – kao što je poznato – i đavo leži.

Ocena: 7/10