Ono malo duše

Na svu sreću pokazalo se da je Džonsova sazdana od vrlo otpornog materijala, pa se nakon nekoliko hirurških intervencija i hemoterapija njen pankreas oslobodio malignih ćelija, a ona vratila onome što je ispunjava i život joj čini smislenim – pevanju i nastupima sa bendom The Dap-Kings.

„Muzika je moje uživanje i moja radost. Sve dok su ti lekovi, ta hemija, bili u mom telu ja sam živela bez svoje ljubavi“, izjavila je nakon što se obrijane glave pojavila nedavno u šou Džimija Felona i otpevala pesme sa „Give the People What They Want“. Veliki uspeh prethodnika „I Learned the Hard Way“ (2010) lansirao je tada pedesetčetvorogodišnju pevačicu u orbitu najvećih ženskih zvezda, a brojni koncerti kojima je album promovisan potvrdili su da Šeron ima izuzetan vokal koji nije štedela ni kad je pred publiku izlazila bolesna i iscrpljena, ne pomišljajući da neki od nastupa otkaže. Sredinom 2013. deset novih pesama bilo je završeno i spremno za objavljivanje, ali nakon što se suočila sa najvećim izazovom u životu, Džonsova je odlučila da album „stavi na led“ dok bitku sa kancerom ne privede kraju.

Ono što je doktore ostavilo u neverici bila je brzina kojom se po okončanju mučnih terapija pevačica oporavila i vratila na scenu, a ono što iznenađuje nakon preslušavanja trideset i tri minuta muzike na „..the People..“ jeste broj pesama koje kao da predskazuju buduće događaje i/ili nagoveštavaju moguće ishode (sve numere su snimljene pre nego što je rak dijagnostikovan). Tako u uvodnoj, morikoneovski epskoj „Retreat!“ Džonsova prkosi (dolazećoj) bolesti i izaziva je („Play with me and you play with fire, I can make you pay, I burn you up, This is my desire“), a u sredini pesme nakratko se čuje i posmrtni marš u izvođenju duvačke sekcije. Fanki numera „You’ll Be Lonely“, kojom dominiraju (opet) duvači i sjajni pozadinski vokali grupe The Dapettes, u refrenu ima stih „You’ll be lonely, After I’m gone“, dok naslov pretposlednje pesme „People Don’t Get What They Deserve“ zvuči slično rečenici koju teško oboleli ponavljaju kad ne mogu da se pomire sa činjenicom da ih je zadesilo to što ih je zadesilo.

Pomenuta „..Deserve“, međutim, u sebi – sem naslova – nema ništa „proročansko“ u vezi sa bolešću Džonsove, ali je zato veoma specifična iz jednog drugog razloga: reč je o pesmi u kojoj se pevačica prvi put u karijeri bavi aktuelnom ekonomskom situacijom, dajući svoje viđenje rastućeg jaza između malog broja bogatih i miliona siromašnih i eksploatisanih: „There was a man who was born with a fortune, A hard day’s work he’s never done, He lives from the sweat of other men’s labor“. Nije nemoguće da je inspiraciju za ovakav sociopolitički angažman Šeron dobila dok je sa bendom snimala scene za Skorsezeovog „Vuka sa Volstrita“, ali se to nije odrazilo na ostalih devet numera koje donose standardne ljubavne teme („Making Up and Breaking Up“, „Slow Down, Love“ i dr.) i motaun zvuk na koji su nas navikla prethodna četiri albuma.

Kao i ranije, kad čujete većinu pesama prvo što pomislite je da su vam one odnekle poznate (što važi i za ime albuma i dizajn omota – pogledati „Give More Power to the People“ benda Chi-Lites iz 1971), ali s obzirom na to da one u sebi nose soul duh pedesetih i šezdesetih koje su obeležili The Supremes, Areta, Džo Teks, Otis i dr, jedino što vam valja činiti je da sklopite oči i prepustite se magiji Šeroninog glasa koji će vas odvesti daleko, daleko odavde, u vreme koje, verovatno, nikada nije bilo toliko „zlatno“ koliko se danas nama čini. Ali, koje je, bez ikakve sumnje, bilo daleko radosnije i životnije od ovog današnjeg, u kojem su kontrolu nad našim sudbinama preuzeli pohlepni vukovi i poneki tek izlegli vučić.

Ocena: 7/10