Otkačenjaštvom do umetnosti

A da je vremenom Al i sam postao „selebriti“ i istinska rok zvezda skoro da niko više i ne pokušava da ospori: tri osvojene Gremi nagrade, preko 10 miliona prodatih albuma, uspešne turneje i prvo mesto američke liste koje je osvojio „Mandatory Fun“ bez argumenata ostavljaju i one malobrojne koji su Jankovika proteklih decenija doživljavali isključivo kao klovna.

Nesumnjivo, jedan deo svoje karijere on i jeste to bio, čak se i trudio da bude, smišljeno se predstavljajući kao neangažovani komedijaš i zabavljač, čiji je osnovni cilj uveseljavanje publike, a ne vređanje i omalovažavanje poznatih. Takav pristup je i doveo do toga da su mu mnogi rokeri – čak i oni čije je pesme urnebesno kasapio – često pomagali i podržavali ga, kao, recimo, bend The Knack, čiju je „My Sharona“ Al prekrstio u „My Bologna“ i pevao uz pratnju harmonike, odeven i podšišan po poslednjoj tirolsko-čobanskoj modi. Sve to ovekovečila je i kamera, a nakon što su članovi The Knack pogledali snimak (i prestali da vrište od smeha) pozvali su svoje izdavače i poručili im da dvadesetogodišnjem Alu obavezno daju šansu.

Tako je počela Weird Al saga koja je – kao i sve druge – imala svoje vrhunce i „patose“, ali i pored pojave brojnih imitatora i hiljada parodija kućne proizvodnje dostupnih na internetu, Jankovikovu poziciju i popularnost do danas niko nije uspeo da ugrozi, što dokazuje da on poseduje autentični talenat da svojim imitacijama i „unapređenjima“ pesama ubode centar i kaže ono što svi vide, ali niko – sem njega – ne ume da formuliše i još predstavi na duhovit način (čime je, u izvesnoj meri, sličan našem Koraksu). Zato se u Jankovikove obožavatelje s ponosom svrstavaju i Pol Makartni i Džimi Pejdž, zatim Dejv Grol, bio je to i kralj popa Majkl Džekson, a Mark Nofler je čak svirao gitaru u Alovoj verziji Dire Straits klasika „Money for Nothing“.

Sa ovakvom reputacijom i fan bazom, Jankovik je u svojoj pedeset i petoj godini mogao i da se malo opusti i propusti neku pesmu „koja vapi za obradom“ (u njegovoj struci, pak, mora se brzo delati, jer publiku ne interesuje parodija hita od pre tri godine), no sudeći po „Mandatory Fun“ radar mu je sve vreme bio aktivan, a njegova sposobnost pronalaženja otkačenih rima i povezivanja nepovezivih melodija još uvek je za klasu iznad konkurenata. Prosto je neverovatno kako je, recimo, na bazi jedne „kontroverzne“ (a u stvari stupidne i pomalo dosadne) pop pesmice „Blurred Lines“ Robina Tika uspeo da napravi izuzetno zabavne lekcije iz engleske gramatike („Word Crimes“), a onda i na čudesan način poveže deset potpuno različitih melodija (među kojima i „Wrecking Ball“, „Pumped Up Kicks“, „Best Song Ever“, „Gangnam Style“ i „Get Lucky“) u urnebesan medli nazvan „Now That’s What I Call Polka!“. Tu su još i obrade pesama Lordi („Royals“ preimenovana u „Foil“), Igija Azilije („Fancy“ u „Handy“), benda Imagine Dragons („Radioactive“ u, logično, „Inactive“) i, očekivano, Farela Vilijamsa („Happy“ sasvim prikladno u „Tacky“), kao i originalne Alove kompozicije koje su „stilske parodije“ nepostojećih hitova Foo Fightersa, Pixies, Keta Stivensa i Krozbija, Stilsa i Neša.

Upravo ovi originali mogu donekle da pomognu u odgonetanju misterije koje muzičare Jankovik voli i kod kuće sluša, što ih – verujemo – neće zaštiti od njegove oštrice ako se sutra povedu za parama i bez puno dvoumljenja snime kojekakve gluposti. S druge strane, svako ko je ikad završio na Alovom CD-u automatski je dobio potvrdu da je uspeo na globalnom nivou, što će reći da su se zabavnom i duhovitom „Mandatory Fun“ ovog puta najviše obradovali članovi slovenačkog Laibacha. Pogled na omot albuma reći će vam zašto, a tu nemojte stati već istražite i šta se iza njega krije.

Zabava je – ali zaista – zagarantovana.

Ocena: 7/10