Peti Smit – Slike, utisci i osećanja…

Prevodeći knjigu Zoran Paunović se našao pred ozbiljnim iskušenjem kako da bogat i slojevit jezik ove pesnikinje i vizuelne umetnice dočara čitaocu. U tome je uspeo. O knjizi koju je preveo zapisao je i ovo: „Deca nemaju svest o tome koliko je detinjstvo čarobno; ono je za njih, sasvim jednostavno i bez viška poetičnosti, život. Auru čudesnog dobija tek kad odrastemo, no tada obično nismo u stanju da toj nostalgičnoj iluziji odredimo pravu prirodu i poreklo. Tako nešto polazi za rukom samo odabranima, onima koji svojim delom umeju da pokažu da su sačuvali dete u sebi. Upravo to čini Peti Smit u knjizi „Sakupljanje vune“, impresionističkoj zbirci slika, utisaka i osećanja iz detinjstva. „Sakupljanje vune“ istovremeno je i poetska proza i roman o odrastanju, u kome junakinja, dok upoznaje svet, manje razmišlja o tom svetu, a više osluškuje sopstveni doživljaj bolnog prelaska iz sveta nevinosti u svet iskustva. Zbog toga u njenoj priči imaginacija odnosi pobedu nad razumom, a umetnost nad životom – čuvajući pritom svu njegovu lepotu i uzvišenost.“

Ne treba zaboraviti ni to da je život Peti Smit više nego zanimljiv. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Rolingstounsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima.

Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu „Piss Factory“. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu.

Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautorka i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda „Cowboy Mouth“.

Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, „Seventh Heaven“, i uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, „Early Morning“ (1972) i „Witt“ (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: „Ha! Ha! Houdini!“ (1977), „Babel“ (1978), „Woolgathering“ (1992), „Early Work“ (1994), „The Coral Sea“ (1996), „Patti Smith Complete“ (1998), „Strange Messinger“ (2003), „Auguries of Innocence“ (2005), „Land 250“ (2008), „Trois“ (2008).

Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavila fotografijom: od polaroidne do klasične.

Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“.

Godine 2010. Peti Smit je objavila knjigu „Just Kids“ – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi.

Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je „Horses“ iz 1975, kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.