Povratak čobana

I priznajemo, momentalno nas je kupio, kako stajlingom „kad je Senad Milanović sreo Sinana Sakića“, tako i narodnjačkim zavijanjima u stilu Ljube Aličića („Zemljaneeee, jaraneeee, poznaniče sa Baščaršijeeee“), ali i molbom gledaocima da obavezno kupe LP „Tugo jesenja“ i tako pomognu talentovanom umetniku da mračno okno zameni blještavim svetlima estrade. Bilo je odmah jasno – samo ne i zbunjenim Šimunecima – da je reč o urnebesnoj parodiji i izvrgavanju ruglu jednog tragikomičnog načina „pevanja“ i izražavanja koji se sa opasnim približavanjem demokratije (čitaj: raspadom države i svega dobrog što je mrski komunizam iznedrio) širio ovim podnebljem kao nezaustavljiva pošast. Rambo je, da podsetimo, dao i ime tom „stilu“ kojeg su brojne kreature shvatile ozbiljno i forsirale kao „autentičan srpski proizvod“ u skladu sa proklamovanim društvenim vrednostima i nakaradnim simbolima moći kasnije opisanim skraćenicom 4P: pištolj, pajero, pejdžer i plavuša.

Drugi susret, ovoga puta in vivo, odigrao se godinu dana kasnije na brucošijadi Mašinskog fakulteta kada je Rambo propisno iznervirao akademce zahtevom da za njim ponavljaju „Neću da budem intelektualac, ne želim oko k…. lanac, hoću da o…. Vesnu Zmijanac“ (sa drugog LP-a „Hoćemo gusle“), ne uspevajući, pri tom, da odsvira makar jednu pesmu do kraja, da bi nakon uspešnog eskiviranja kese sa vodom prisutne oterao u p.m. i uz salve zvižduka napustio binu (eh, kakva su to vremena bila: na toj brucošijadi su nastupili i Đavoli, Partibrejkersi i Riblja čorba, sve pripadnici ondašnje prve rokenrol lige). Ubrzo je vrag odneo svaku šalu, rat se približavao brzim koracima i Rambo je fokus sa pevaljki i seljobera prebacio na mnogo destruktivnije zverke kojima je, sticajem nesrećnih okolnosti, zapalo da odlučuju o sudbinama miliona ljudi. „Kad primitivci uzjašu na vlast, ispadne iz igre dostojanstvo i čast, jer kao govna kroz kanalizaciju, plivaju komunisti kroz privatizaciju, bivši generali kroz demokraciju, bivši pacifisti kroz mobilizaciju“ opominjao je on na odličnom „M-91“ (1991), ali džabe – virus nacionalizma već je bio zahvatio sve i nikakav glas razuma, ma koliko on bio surovo direktan, nije mogao da promeni stvari (tada smo shvatili i da je eksces na Mašincu bio vrsta „wake up“ poziva, nažalost tada potpuno nedelotvornog).

Razočaran razvojem događaja Rambo se povlači u „ilegalu“ (uostalom, ratno vreme nije ni bilo za sprdnju i parodiju) i narednih nekoliko godina bavi se muzikom za decu unapređujući istovremeno svoje gitarske veštine, što je postalo jasno nakon izlaska fank-soul-rokerskog „Titanika“ (1996) muzički, možda, najkompaktnijeg i najenergičnijeg albuma do danas (koji se, očekivano, bavio tada aktuelnim problemima društva; ima jedna Koraksova karikatura iz tog doba koja se savršeno uklopila sa ovom muzikom, a na kojoj Sloba i Mira u zanosu stoje na Titanikovom pramcu, imitirajući Di Kaprija i Kejt Vinslet). Ni odlazak sa vlasti „diktatora sa Dedinja“ nije prošao bez adekvatnih komentara („Čobane, vrati se“ i „Don't happy be worry“ iz 2000), a onda su došle godine „relaksacije“ tokom kojih se Rambo nije na albumima – sem tu i tamo – toliko bavio političkom situacijom i sociološkim fenomenima: „Oprem dobro“ (2005) ćemo pamtiti po „Dikh Tu Kavi“, a džezerskim zvukom obojen „Hipišizik metafizik“ iz 2008. po „Biologiji, neurofiziologiji“. A onda je usledila najduža diskografska pauza u karijeri „muzičara, pjesnika i medijskog manipulanta“ koja je ukazivala na nedostatak inspiracije donekle uzrokovan i ulaskom srpskog društva u fazu koju su neki političari najavljivali sintagmom „dosadna Švajcarska“. Ali, nije nas vrag dugo ostavio na miru!

Događaji na srpskoj političkoj i javnoj sceni od sredine 2012. ponovo su sve samo ne dosadni, brojni analitičari današnje stanje – zbog nekih od aktera koji i dalje vuku važne konce – porede, čak, sa onim iz devedesetih, pa je bilo logično očekivati da će i onaj sa najvećim stažom među njima imati koju reč o tome da prozbori. I Antonije Pušić se, naravno, oglasio i prvim singlom „Vrh Dna“ u julu mesecu najavio vivisekciju srpske stvarnosti u kojoj, pak, nije teško identifikovati likove na koje se odnose reči „Dolje na dnu. Prepustio se snu. Pronašao svrhu, da odgamižeš ka vrhu. Ti si Vrh – Dna, Vrh – Dna. Tektonska anomalija.“ Istoimeni album, objavljen pre desetak dana, doneo je još devet kompozicija koje pokazuju da je Rambu (ponovo) „pukao film“ i da ni on sam ne može da poveruje da nam se tragična istorija po ko zna koji put vraća kao farsa. Šta smo to od mračnih devedesetih na ovamo uspeli da naučimo i kod sebe popravimo? Jesu li koncerti Stonsa, Madone, Dipeša ili Robija Vilijamsa okrenuli mlade ka „normalnoj“ muzici? („Sviraćemo durove, Sviraćemo molove, Prodaćemo volove, Spojićemo stolove. Sad ga lomi, turbo folk!“ iz „O'ruk, sad ga lomi“) Isplivasmo li iz kanalizacije tranzicione privatizacije? („Nema više vaše, Nema više naše, Ima samo tvoje, Ima samo moje, A tvoje ću – privatizova'“ iz „Privatizova“.) Iskorenismo li negativnu selekciju i partijski karijerizam? („Ja sam frajer bez pokrića, Bez talenta i mišića… Ras'o u provincija, Pa imam ambicija… Sanjam autokratiju, vježbam demokratiju“ iz „Partije“.) Preporodismo li se moralno? („Mala, šta ću ti ja? Da li si ti normalna? Nemam lokala, ni stanova, Iza mene ne stoji partija“ iz „Dugih donjih gaća“.)

Da, i Antonije je mišljenja da se nismo otrgli iz čeličnog zagrljaja devedesetih, pa zato „Vrh Dna“ i zvukom i atmosferom snažno evocira „M-91“, donoseći ubitačnu rambovsku kombinaciju kafanske „etno-krmetine“ („O'ruk“), disko-fanka u Chic stilu („Gaće“), regea („Karakter“), džeza („Partija“) i operskih arija („E moj Rambo“), uz čitanje Proglasa CK KPJ iz jula 1941. („Radio stanica“) koji, pak, prethodi dvema koliko-toliko „normalnim“ kompozicijama: sentimentalnom latino-džezu „Muzika“, posvećenom onoj koja ga je od svog ovog ludila štitila proteklih decenija („Samo se davala bez suvišnih pitanja… nježno me ljubila, samo Muzika“) i arsenovski sugestivnoj „Samo balade“ koja je, u neku ruku, i omaž nedavno preminulom velikanu jugoslovenske scene.

I muzička istorija se ovde, dakle, ponavlja: još jednom nas je Rambo, kao i devedeset i prve, i zasmejao i zabavio, i uzdrmao i oneraspoložio. Što će reći – snimio je jedan dobar album, čije poruke – sva je prilika – neće dopreti do onih do kojih bi trebalo da dopru. Kao što se ni istinska demokratija ne prima na nedovoljno pripremljenom i plodnom tlu: „Demokratizacija – silna zajebancija!“ Nagibe, majke ti, jes' li se ti to nama zauvek vratio?

Obavezno poslušati: „Muzika“, „Partija“.

Album preslušan ljubaznošću izdavačke kuće Mascom Records.

Ocena: 7/10