Religijski spiritualizam

Uticajni muzički časopis NME mu je čak dodelio i priznanje „Album Of The Year“, stavljajući ga ispred sjajnih albuma kao što su „OK Computer“ grupe Radiohead ili „Urban Hymns“ benda The Verve. Pirs ovakav rezultat, nažalost, nije uspeo da ponovi, a kako je većina pesama na „Sweet Heart Sweet Light“ nastala tokom turneje na kojoj je „Ladies and Gentlemen..“ sviran u celosti, ostrvska kritika se pre izlaska sedmog studijskog albuma – a na osnovu zvuka promotivnog singla „Hey Jane“ – neskriveno nadala da je konačno došao i taj dan.

I zaista, devetominutna transcendentalna „Hey Jane“ (čija je osnovna tema ulična prostitucija) sadrži većinu elemenata Spiritualized estetike ustanovljene pomenutim „Ladies and Gentlemen“. Na početku tu je britka, zarazna pop melodija (u stilu Toma Petija), u čijoj se pozadini vremenom pojačavaju „mračniji“ tonovi, koji uz kakofoniju zvukova pesmu posle četiri minuta na kratko prekidaju. Sledi nastavak u krautrok stilu, u kom pevač – sada glasom Lu Rida – sarkastično pita „Hey Jane, when you gonna die?“, da bi se, konačno, melodija transformisala u elegijski gospel (sa stihovima „Sweet heart, Sweet light, You’re the love of my life“) koje Pirs, u religijskom transu, ponavlja do samog kraja. Singl je pratio kontroverzan spot, u kome crnog transvestita u nekakvom jeftinom motelu surovo tuče nezadovoljna bela mušterija. U poslednjem trenutku u sobu upada maloletni dečak o kome transvestit brine, hicem iz pištolja ubija nasilnika, a zatim nastavlja da igra video igricu kao da se ništa strašno nije dogodilo. Spot je zbog eksplicitnih scena nasilja na većini televizija zabranjen, a Pirs je zadovoljno trljao ruke: svi mediji su objavili da Spiritualized imaju novi album.

Međutim, ono što je u „Hey Jane“ promaklo većini kritičara (ili što su, možda, svesno ignorisali) bilo je obilato korišćenje lirskih klišea (tipa „You broke my heart then you ran away, Some say you got a rotten soul, But I say Janey loves rock and roll“), koje je nagoveštavalo da je Pirs daleko veću pažnju posvetio muzici nego stihovima (što se i moglo očekivati nakon cele godine provedene u miksovanju albuma). Izlazak „Sweet Heart Sweet Light“ je to i potvrdio, kao i očekivanja da će pesmama (ponovo) preovladavati religijske teme, pa u skoro svakoj postoje stihovi kao što su „Take the long way home, past the scary Jesus“ ili „Help me Lord help Jesus, Cause I?m hurting inside“ (kantri balada „So Long You Pretty Thing“), dok je jedna cela pesma („Life is a Problem“) posvećena autorovoj komunikaciji sa Hristom lično. Preuzimajući melodijsku osnovu klasika „Oh Lord Won?t You Buy Me A Mercedes Benz“, Pirs iznosi gomilu zaista originalnih budalaština („Jesus please be my automobile, Won’t get to heaven ‘less God’s at the wheel… Jesus please be my aeroplane, Fly me to heaven and ever again“), da bi na kraju i zatražio pomoć s neba u obračunu sa svim grešnicima ove planete („Jesus please be my bullet and gun, Shoot all the sinners down, every one“). I kada obrađuje ovozemaljske teme, Pirs svojim opservacijama ne prevazilazi opšta mesta danas sveprisutna na fejsbuk postovima („Sometimes I wish I was dead, ‘Cause only the living can feel the pain“ iz „Little Girl“, na primer), a u nekim slučajevima ne dobacuje čak ni do tog nivoa („Don’t play with fire and you’ll never get burned“).

Daleko bolji utisak ostavljaju melodije na kojima se, očigledno, predano radilo i u čijem je stvaranju učestvovao veliki broj muzičara (skoro pedeset, uključujući i čuvenog Dr. Džona). Tako se, pored standardnih električnih instrumenata, na albumu mogu čuti i gudački kvarteti, trube, flaute i saksofoni, muški i ženski horovi, melodike, harmonike, pa čak i jedan bendžo. Pirs, koji je ujedno i producent albuma, nekako je uspeo da sve uklopi u jednu pristojnu, koherentnu celinu, iz koje se – po svojim kvalitetima – ipak izdvajaju „Get What You Deserve“ (u tipičnom Harisonovom „indijskom“ stilu), kakofonični fanki-džez „I Am What I Am“ (sa bas deonicom koja je malo brža varijanta „Come Together“ Bitlsa) i dve balade „Too Late“ i „Freedom“, kojima se zbog infantilne lirike (opet!) mora dodeliti epitet „dečije“. Mada, sve ovo ima i malo dublje korene…

Naime, jedan od muzičara iz benda je izjavio da je većinu stihova Pirs pisao pod uticajem medikamenata (već godinama on ima problema sa bolesnom jetrom), pa se – prilikom davanja konačne ocene – iz jednačine moraju eliminisati prekomerna „Isus ovo, Isus ono“ trabunjanja, potpuno očekivana u takvom mentalno-fizičkom stanju. Iako mu ni zbog toga Ričard Dokins ne bi progledao kroz prste, mi hoćemo, pa realnoj oceni – zbog nekoliko zaista dobrih pesama – dodajemo još jedan ceo poen.

Aleluja!

Ocena: 7/10