Režanje na Zlatnoj svadbi

Poznavaoci Londona reći će vam da je „vazdušno“ rastojanje od Dartforda (u kojem su 1962. godine Rolingstonsi započeli karijeru) do Grinvičkog poluostrva (na kome se nalazi „najzauzetija muzička arena na svetu“) tek nekih petnaest kilometara i da je Mikova opaska, stoga, potpuno u duhu britanskog humora, ali za nas – posmatrače iz „daleke evropske provincije“ – daleko je interesantnije da je koncert počeo Lenon-Makartnijevom „I Wanna Be Your Man“, a ne nekom od pesama iz povećeg kataloga naslovljenog sa „Džeger-Ričardsova sabrana dela“.

Opšte je poznato da su „I Wanna Be Your Man“ Bitlsi krajem 1963. pozajmili svojim (kasnijim) „ljutim suparnicima“ i da je to prvi singl Stonsa koji je ušao u Top 20 (tačnije, popeo se na poziciju 12), ali je manje poznato da se pre izlaska kompilacije „GRRR!“ on samo jednom pojavio na nekom zvaničnom albumu grupe, i to kolekciji singlova „London Years“ iz 1989. To su i srpski pobornici teze „ako voliš Stonse, ne možeš da voliš Bitlse“ koristili kao argument u raspravama na temu koja je od dve najveće grupe u istoriji rokenrola bolja („Ni jedna Bitls pesma nije dovoljno dobra da bi se našla na nekom Stons albumu“ pametovali su zakleti pobornici „kamenja“), pa će sada mnogi biti iznenađeni potezima „kotrljajućih staraca“: em je pesma uvršćena na kompilaciju (istina, nalazi se samo na super deluks izdanju kojeg čine 4 CD-a), em njome otvaraju slavljenički koncert! Međutim, to – kao i činjenica da omot albuma ružnog imena „krasi“ crtež još ružnije gorile – samo potvrđuje koliko Džeger&Co. mare za sve teorije i rasprave koje se decenijama vode i koliko (ne)ozbiljno shvataju sami sebe: uostalom, ne ponoviše li oni bezbroj puta do sada da je „sve to samo rokenrol“ (i da ga, i pored toga, istinski vole)?

Nije lako ustanoviti koja je „GRRR!“ po redu zvanična kompilacija grupe (kažu deveta), ali je izvesno da se prethodna pojavila pre deset godina (ako ne računamo neka izdanja za američko tržište) i da se zvala „Forty Licks“, što je – za razliku od ove onomatopeje – makar imalo veze sa četrdesetogodišnjicom rada koja je tada obeležavana. U međuvremenu, Rolingstonsi su objavili samo jedan studijski album („A Bigger Bang“ iz 2005.) sa šesnaest pesama, od kojih ni jedna nije ostavila značajnijeg traga (neubedljiva „Streets of Love“ je dobacila do 15. mesta britanske liste i jedina je prisutna na kompilaciji), pa se postavlja pitanje ima li smisla trošiti vreme na album sa pesmama koje i (iščezli beogradski) vrapci već odavno znaju napamet. Prilježni kolekcionari i najverniji fanovi nemaju, naravno, dilema o tome isplati li se „trpeti“ svakodnevno gorilino plaženje sa neke od polica sa CD-ovima, ali bi i oni koji se dvoume da li da novac potroše na „GRRR!“ album svakako trebalo da nabave, iz razloga koje ćemo ovde navesti.

Pod jedan, za razliku od „Forty Licks“, na kojem pesme kao da su ređane tako što su iz neke kutije izvlačene kuglice sa njihovim imenima (tj. o smislenom redosledu nema ni govora), „GRRR!“ vrlo pedantno vodi računa o hronologiji – počevši od najstarijeg objavljenog singla (obrade Čak Berijeve „Come On“ iz 1963.), do najnovijih pesama snimljenih ove godine – omogućavajući slušaocu uvid u to kako se vremenom razvijao zvuk benda i oblikovala Stons estetika. Neko će, možda, ovaj argument odbaciti tvrdnjama da smo sve detalje o Stonsima do sada čuli stotinu puta i da je interesantnije njihove pesme slušati proizvoljnim redosledom, ali ne treba zaboraviti da je od „Forty Licks“ stasalo nekoliko novih generacija kojima je potrebno rokenrol edukovanje, te da je svako „razumevanje materije“ zasnovano na repeticiji i dobrom poznavanju osnovnih postulata. A Stonsi su (uz „malu pomoć prijatelja“ Bitlsa) tvorci azbuke moderne muzike.

Pod dva, obe nove pesme na „GRRR!“-u („Doom and Gloom“ i „One More Shot“) su, jednostavno rečeno, sjajne i dokazuju da u bendu – čija četiri člana u zbiru imaju 273 godine – još ima „onog“ mladalačkog šarma i stvaralačke energije. „Forty Licks“ je doneo čak četiri originalne kompozicije, od kojih je jedino „Don't Stop“ (donekle) bila vredna pažnje, dok je sada teško proceniti koja je od dve nove pesme na „GRRR!“ zabavnija i zavodljivija. Engleski magazin NME smatra da je „Doom and Gloom“ bolja i da predstavlja „'Gimme Shelter' za WII generaciju“ (nas, ipak, više podseća na „Jumpin' Jack Flash“), dok američki Rolingston njen „sinopsis“ – o Džegeru kao pilotu aviona punog pijanih ludaka koji pada među zombije(!) negde u Luizijani – naziva „groznim, smešnim, rokačkim, ali i vrlo seksi“; drugim rečima, tipično „rolingstonskim“. Nama se, međutim, više dopada „One More Shot“ koju otvaraju još jedan ležerni Ričardsov rif i Čarlijev krajnje jednostavan „ulaz“ na bubnjevima, da bi potom Mikov glas („Uh baby, I got a message for you, You got me doing something , I thought I'd never will do, Give me one more, one more shot“) pesmu odvukao u pravcu, recimo, „Mixed Emotions“. Utisak je da su Džeger i Ričards ponovo u velikoj formi, pa je prava šteta što su prošlogodišnje svađe (izazvane Kitovom izjavom o veličini Mikove muškosti) omele bend da snimi još neku novu pesmu ili, čak, ceo album. Mada, sva je prilika da su ti (večiti) sukobi i trvenja legendarnih muzičara zapravo glavno gorivo Stons mašine, i da njih dvojica drugačije i ne umeju (ili neće) da funkcionišu (a na radost svih nas, ljubitelja njihove muzike).

Konačno, „GRRR!“ dolazi u čak tri verzije (sa četrdeset, pedeset i osamdeset pesama), pa večite primedbe dežurnih pametnjakovića da na kompilaciji „nema tih i tih pesama“ koje su uz to i „njihove najbolje“ pa zato album „nema svrhe kupovati“, sada jednostavno nemaju smisla. Tačno je da na standardnoj verziji koja je nama bila dostupna (3 CD-a, 50 pesama) nema npr. „I'm Free“ ili „Lady Jane“, ali su one prisutne na deluks verziji, pa ko voli nek' izvoli. Ipak, sve najznačajnije Stons pesme se nalaze na verziji 50 i svojim godištima ubedljivo demonstriraju koji je period u karijeri benda bio najplodonosniji: poslednje tri i po decenije predstavljene su sa samo 17 kompozicija (uključujući i dve nove). Ali, tokom tih 35 godina članovi benda postali su multimilioneri, što opet potvrđuje staru tezu da veliki novac i život u blagostanju ubijaju kreativnost.

Sva je sreća da su šezdesetih i sedamdesetih Stonsi novac trošili brže nego što su ga zarađivali, inače neke od najvećih pesama u istoriji rokenrola ne bi ni bile napisane. Pa bismo Jaz i Ušće pamtili po Madoninim šiljatim brushalterima i skakutavim baletanima, a ne Džegerovom isplaženom jeziku i njihanju kukovima.

Srećna vam Zlatna svadba, majstori!

Ocena: 9/10