Rokenrol život počinje u četrdesetim

Okupljeni sumorne 1993. koja će se pamtiti po sumanutoj hiperinflaciji, ali i poslednjem albumu Ekatarine Velike („Neko nas posmatra“), ariljski rokeri su sledećih pet godina bezuspešno pokušavali da nađu izdavača za „Pesme iz babine kuće“, album koji su na kraju, u predvečerje rata na Kosovu, izdali u sopstvenoj režiji. Bio je to jedini mogući (moglo bi se reći i očajnički) potez ljudi koji su sazrevali u zemlji što je dobrovoljno srljala u zagrljaj primitivizmu i prostakluku i u kojoj su nove generacije muzički „ukus“ gradile na emisijama tipa „A što ne bi moglo“ i „Grand šou“. Preko noći interesovanje za rok muziku drastično je opalo, a zvezde i idoli mladih postale su pevaljke kojima su glavni aduti – ljuljanje kukovima i duboki dekoltei – automatski obezbeđivali snimanje „hit-albuma“. Lider Baobaba, pevač i gitarista Miodrag Petrović, sigurno je u svom Arilju bezbroj puta prisustvovao „manifestacijama“ (čitaj: svadbama i ispraćajima) na kojima su karikaturalne individue zasipane parama za svoje tragikomične performanse, dok njegov bend od rokenrola nije mogao da zaradi ni toliko da u istom sastavu opstane nekoliko meseci (uostalom, na česte kadrovske promene nisu imune ni najuspešnije domaće rok grupe). Onda je došao rat i Baobab je morao da prekine promociju prvog albuma koji je teškom mukom i ugledao svetlost dana.

No, nakon trijumfa VJ nad NATO snagama i (ne)očekivanog oktobarskog prevrata godinu dana kasnije, optimizam se na velika vrata vratio u Srbiju, pa su mnogi (uključujući Petrovića i ekipu) pomislili da i za srpski rokenrol dolaze bolji dani. Godine 2000. bend ponovo kreće sa promotivnim svirkama, a dobre reakcije publike na „Pesme iz babine kuće“ podstiču Ariljce da počnu rad na novim pesmama. Ali, finansijska situacija u zemlji se nije popravljala brzinom koju su svi očekivali (a političari olako obećavali), pa je i snimanje drugog albuma neprestano odlagano, a u međuvremenu su se i narodnjaci – nakratko potisnuti u drugi plan – konsolidovali i (opet) zagospodarili medijima i izdavačkim kućama. I tako, prošla je prva decenija novog milenijuma tokom koje su rokeri tridesetogodišnjaci postali porodični rokeri četrdesetogodišnjaci koji „evo, samo što nisu ušli u studio“ i koji, u stvarnosti, ustaju u sedam ujutru i trče na loše plaćeni posao koji bi zbog krize, možda već sledećeg prvog, mogli i da izgube. Pronalaženje unutrašnje snage da u takvoj situaciji ostanete verni sebi i ne okrenete se profitabilnim svadbarskim nastupima i, konačno, krajem 2011. objavite famozni drugi album, podvig je vredan divljenja, a način na koji „mladići“ iz Baobaba u opštoj besparici promovišu svoj „Pogled iznad“ (odličnim video spotovima i nastupima po celoj Srbiji) zaslužuje samo dve reči: svaka čast!

Međutim, izrečene pohvale bendu (na račun vere, istrajnosti i fanatične ljubavi prema rok muzici) ne znače i da je „Pogled iznad“ skup pesama bez mana. Slično velikoj većini domaćih albuma koji su objavljeni poslednjih desetak godina i „Pogled“ pati od nedostatka originalnih muzičkih ideja i kvalitetni(ji)h produkcijskih rešenja, pa kad pesme čujete prvi put imate osećaj da su vam rifovi, prelazi i atmosfera poznati od ranije. Pesme su, uz to, neujednačenog kvaliteta (energične „Mesto pod suncem“ i „Doći će opet“ znatno odskaču od ostalih), a neke – zbog svoje „nedorečenosti“ – sugerišu da se na njima nije dovoljno radilo i/ili da im u studiju (nedostatak novca?) nije posvećena potrebna pažnja. Tipičan primer je „Jedno“, koja otvara album i koju prati spot kojeg se ne bi postideli ni najpoznatiji svetski bendovi. Pesma počinje odličnim rifom i savršeno usklađenim „bojama“ gitare i glasa i ima idealan tajming ulaska ritam sekcije, ali kako se melodija približava refrenu, umesto očekivanog podizanja energije gitarskom „vožnjom“ u višem stepenu prenosa, sve se nekako rasplinjava i trivijalizuje korišćenjem melodijskih prelaza milion puta upotrebljenim u domaćem rokenrolu. S druge strane, brojne uzore benda (The Rolling Stones, The Strokes, The Stooges, EKV, Azra, Eva Braun, El. Orgazam) lako je „prepoznati“ u skoro svim pesmama (što nije loše samo po sebi – u većini slučajeva to podiže kvalitet albuma), ali ostaje nejasno zašto nije uloženo malo više truda da se neke dobre melodije stilski prevedu „u svoje vode“, umesto što su ostavljene da zvuče kao delo tribjut benda koji je pomislio da može da napiše bolju pesmu od svojih idola (tipičan primer – „Ledena santa“ i Partibrejkers).

Ono što je, definitivno, za svaku pohvalu i što predstavlja najbolji deo albuma su sugestivni, višeznačni tekstovi, iz kojih se može naslutiti (ako niste upoznati sa prosekom godina članova grupe) da ih je pisao neko naoružan životnim iskustvom i „zanatlijskim“ veštinama neophodnim za sublimisanje naizgled jednostavnih i nedvosmislenih poruka. „Pogled iznad“ je, pored toga, korektno odsviran i harmonijski interesantan album, ali na njemu nema individualnih bravura, što je posledica namere da se Petrovićevom vokalu da što je moguće veći prostor, kako bi tekstovi pesama došli do većeg izražaja. U aranžmanskom pogledu, međutim, album je pomalo monoton, ali teško je očekivati raznovrsnost od tročlanog benda koji se pri tom ne zove Police ili Nirvana.

I… sa kritikama ćemo ovde stati, jer dalje traženje mana (kojih uvek ima) u jednom rok albumu sa čak dvanaest pesama snimljenom „na mišiće“ u zemlji Srbiji, kompletno otpevanom na srpskom, u celini dostupnom na internetu (bez novčane naknade) i – povrh svega – sasvim prijatnom za slušanje, potpuno je kontraproduktivno. Jer, ljudi kao što su članovi Baobaba su nam preko potrebni. Zato, pravac sajt manekenibigza.org i vidimo se na promotivnoj svirci 24. marta u Domu omladine.

Ocena: 6/10