Iako ni približno tako izražena kao u Engleskoj, i u Srbiji je svojevremeno postojala podela na „oejzisovce“ i „blurovce“, tj. na one koji su muzičku oazu braće Galager smatrali najznačajnijom na planeti i one koji su „mutne“ momke predvođene Dejmonom Albarnom doživljavali kao najautentičnije predstavnike britpopa.
Interesantno je da ni jedni ni drugi nikada nisu potpuno „pokorili“ Ameriku, ali je frontmenu Blura to za rukom pošlo sa virtuelnim alt-hip-hop bendom Gorillaz, što je pak bio posredan dokaz da je Albarn bio (i ostao) najsvestranija i verovatno najtalentovanija figura koju je britanska scena iznedrila sredinom poslednje decenije prošlog veka.
Potpisnik ovih redova je voleo i Oasis i Blur, ali što zbog urođene (ili glumljene) Noelove i Lijamove prepotentnosti, što zbog Albarnovog smisla za ironiju i sarkazam, prednost je davao Bluru, a pesme kao što su „Charmless Man“ ili „Country House“ i danas ubraja među svoje najdraže. Ključ uspeha Blura – pored zaraznih pop melodija koje su stvarali – ležao je u Albarnovoj sposobnosti ulaska u likove svojih pesama (mahom pripadnike radničke i niže srednje klase iz koje, inače, i sam potiče), uz satirično komentarisanje njihovih malograđanskih manira. U pesmama nastalim dok je bio u Bluru, kao i tokom rada na projektu Gorillaz, Dejmon je, međutim, retko pevao o sebi, ali – da parafraziramo jednog kritičara – život mu je bio kao Higsov bozon: o njemu se skoro sve znalo, ali su nedostajali dokazi iz prve ruke.
Pomalo iznenađujuće, na svom prvom solo albumu, naslovljenom „Everyday Robots“, Albarn je konačno „otvorio dušu“ i opevao događaje od odrastanja u istočnom Londonu i rada na prvim albumima grupe (lenja, skoro šansonjerska „Hollow Ponds“) do ovisnosti o heroinu krajem devedesetih, kada je bio u vezi sa pevačicom benda Elastica (uspavljujuće spora i na momente zlokobna, sedmominutna „You and Me“). I neki noviji događaji, kao što je autorova poseta Tanzaniji tokom koje je našao napuštenu bebu slona, takođe su našli mesto na albumu („Mr Tembo“ sa svojim ukulele zvukom i gospel horom ujedno predstavlja i najradosniju pesmu na „..Robots“), ali je uz iznošenje detalja iz biografije Albarn pesme iskoristio i da predstavi svoje viđenje modernog društva, „ogrezlog“ u novoj vrsti zavisnosti: od korišćenja informacionih tehnologija (čime smo dobili još jedan ovogodišnji pokušaj obrade iste teme, nakon albuma „St. Vincent“ i „Future’s Void“, o kojima je Danas pisao).
Tako je u uvodnoj, setno-monotonoj „Everyday Robots“, u Albarnovom fokusu sudbina običnog čoveka ošamućenog neprirodnim „ubrzavanjem istorije“ („Everyday robots in control, In the process of getting sold“) koji će, zbog prekomernog korišćenja ekrana osetljivih na dodir, na kraju evoluirati u jednoprstno i biće lišeno emocija („Robots on our phones… looking like standing stones, out there on our own“). Još jedna usporena i melanholična numera „The Selfish Giant“ – možda i najbolji reprezent „ogoljenog“ zvuka (gitara + klavir + semplovi + glas) koji dominira albumom – daje i Albarnovu analizu muško-ženskih odnosa narušenih davanjem prednosti digitalnom svetu u odnosu na stvarni („It’s hard to be a lover when the TV’s on“), dok atmosferom joj i tonom slična „Hostiles“ poručuje da je ljubav jedino što nam je preostalo u borbi protiv otuđenosti („Am I hoping to find the key, In this play of communications, Between you and me“).
„..Robots“, da zaključimo, jeste dobar album vredan pažnje, ali definitivno nije u istoj ravni sa najboljim radovima 46-godišnjeg muzičara, što zbog pomalo klišeizirane lirike, što zbog odsustva prave hit-pesme (najbliža tom statusu je „Heavy Seas Of Love“). No, važno je da se posle Kongo muzike („Kinshasa One Two“) i muzike za operu („Dr Dee“) Dejmon vratio onome što najbolje zna, a hitovi će već doći sami od sebe. S njegovim nespornim muzičkim veštinama svaki drugi ishod jednostavno je nemoguć.Ocena: 7/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
