Savršena noć uz Nila Janga

Uz ove uvodne stihove pesme „After the Gold Rush“, sa istoimenog albuma iz 1970. godine, Nil Jang se pojavljuje u uglu bine gde uz klavir i usnu harmoniku otvara savršenu noć koja se odigrala u subotu, 23. jula, podno zamka Burg Clam u austrijskom seocetu Klam.

Pre nego što je muzički šaman kročio na binu i priredio nam dva sata i četrdeset minuta savršene noći, dve devojke u slamnatim šeširima i kariranim košuljama izvele su ritual sa posipanjem bine kukuruznim zrnima i zalivanjem cveća, što je u duhu Jangove dugogodišnje borbe protiv GMO useva i zaštite i podrške farmerima.

Uz himnu „Heart of Gold“ nastavlja akustični set gde, po slobodnoj proceni, 10.000 ljudi u glas peva stihove pesme. Nadovezuje sa „The Needle and the Damage Done“, da bi „Mother Earth“ izveo na orguljama i uz pratnju usne harmonike. Zanimljivo je bilo da je na mestu na kome sam stajao, uz produkcijsku kućicu, u jednom trenutku tonac, čuveni Tim Maligan, morao da izađe i da interveniše jer je jedan par konstantno pričao, od samog početka, tik uz njega, i zamolio ih da ili odu sa koncerta ako imaju nameru da pričaju ili ostanu gde jesu i slušaju koncert. U tom trenutku sam pomislio da se ovakve stvari dešavaju samo kod nas, ali je očigledno da takvih slučajeva ima i na koncertima u inostranstvu. Bilo mi je drago zbog toga a, sa druge strane, i krivo što je jedna takva veličina od tonca prinuđen na takav gest. Nadam se da će mnogi naši ljudi čitajući ovaj deo reportaže uvideti koliki je to problem, kako za one koji žele da slušaju, tako i za same umetnike i njihovu ekipu.

Na sceni potom kreće sledeći performans sa GMO stručnjacima obučenim u zaštitna odela kako zaprašuju ona ista kukuruzna zrna koja su nedugo pre toga dve mlade devojke „posejale“. Bio je to, ujedno, znak da se Jangu na bini pridruže braća Nelson (inače sinovi velikog Vilija Nelsona), sa svojim bendom The Promise of the Real i uz „Out on the Weekend“ nastave akustični set, ali ovoga puta uz pratnju celog benda. Iako mladi, nijednog trena se to nije osetilo u njihovom muziciranju, koje je tokom celom koncerta bilo na vrhunskom nivou. Usledila je „Human Highway“, „Only Love Can Break Your Heart“, „Hold Back the Tears“, „Tumbleweeds“, koju je odsvirao na ukuleleu i „Someday“ odsvirana na klaviru.

Nakon ove pesme se prvi put oglasio na koncertu pitanjem „Kako ste?“. Bio je to uvod u vanvremensku „Harvest Moon“. To su oni momenti na koncertu koju su tu noć učinili savršenom iz mnogo aspekata. Zvuk na čitavom koncertu bio je bez greške, bend besprekoran, a o šamanu zbog koga smo svi te noć bili tu nije potrebno trošiti reči. U tom trenutku dobar deo vrednih događaja u životu prolazio mi je pred očima u slikama, kao film sa najboljim mogućim saundtrekom.

Prava lavina emocija svih prisutnih kulminirala je kada je, uzevši u ruke električnu gitaru Gretch White Falcon počeo električni set uz pesmu „Alabama“.

„Singing words, words / between the lines of age / words, words / between the lines of age“ stihovi su iz pesme „Words (Between the Lines of Age)“, čije je izvođenje za mene bilo impresivno. U trenutku dok sam čekao u redu za ulazak na koncert, čuo sam komentare ljudi kako se iskreno nadaju da će bend zvučati dobro, jer nisu imali previše vere u isti. Mislim da su se nakon koncerta i onoga što je usledilo sa pesmom „Winterlong“, kada se Nil dočepao svoje vremešne Gibson Les Pual gitare, uverili u suprotno. Trans u narednoj pesmi – „Love to Burn“, začinjen dugim solažama i mantričnim ritmovima, trajao je više od 20 minuta. Zaista je impresivno koliko ovaj čovek ima energije i to je još jedan razlog zbog koga ću se sećati ove savršene noći i zbog čega rokenrol nikad neće umreti. Tolika količina iskrene energije i emocije nije mogla nikoga da ostavi ravnodušnim. Nijednog trena nije zaostajao za energijom koju su isijavali momci iz benda sa kojima je objavio poslednji album „Earth“ i koji ga prate na ovoj turneji.

„So good to be here“ rekao je Nil i otpočeo „Revolution Blues“. Nizale su se pesma za pesmom koje ne daju vremena da razmišljaš o onome što je prošlo, već da budeš tu, sa njima, u datom trenutku.

„Think of me / as one you’d never figured / would fade away so young / with so much left undone / remember me to my love / I know I’ll miss her“, stihovi su iz pesme „Powderfinger“ koji su uz sjajne Nilove solaže i prateće glasove trojice gitarista učinili da zatvorite oči i dozvolite da vas ista odvede kroz noć. Usledila je legendarna „Down by the River“ uz čiji je refren pevao čitav auditorijum i učinio još jednom ovu noć zaista posebnom. Potom „Western Hero“ i „Vampire Blues“, da bi, nakon najavljenih vremenskih neprilika i molbe organizatora, koncert bio završen ranije nego što je to bilo planirano, planetarnom himnom „Rockin’ in the Free World“.

Zvuk i rasveta na čitavom koncertu bili su savršeni i to je odličan primer kakvi bi svi koncerti trebali da budu. Ovo je, uz prošli koncert sa bendom Crazy Horse održanim u Beču na isti datum 2014. godine, kao i koncertom Brusa Springstina i benda Pearl Jam u Italiji na stadionima, u mojih top pet koncerata u životu. Koncert koji ću zauvek pamtiti i čije scene već četiri dana vraćam u mislima…

Keep on rockin’ in the Free World Nil i nadam se da ćemo na sledećoj turneji moći da te gledamo negde u regiji.