Snegovi bolji i od seksa

Tokom preslušavanja „Rock or Bust“ prisetili smo se upravo ovih Ozijevih rečenica, jer su jedanaest novih kompozicija australijski veterani AC/DC, očito, pisali samo sa jednim ciljem: da – uz ne neophodnu pomoć flaše piva, votke ili vina – neutrališu sve negativne misli konzumenata muzike, i to u vremenskom intervalu ne kraćem od trideset i pet minuta koliko pesme traju. U našem je slučaju terapija „Rock or Bust“ imala isključivo pozitivne efekte, a da li će biti jednako uspešna i kod onih koji nisu fanovi AC/DC teško je proceniti, mada nas istorija uči da su braća Jang, od u početku potcenjivanih „ozi“ hard rokera, vremenom postali jedan od najuspešnijih i najomiljenijih bendova na svetu. To potvrđuju i brojke vezane za prethodni album „Black Ice“ objavljen 2008: prodat je u šest miliona primeraka što je bendu obezbedilo prva mesta na listama u 29 zemalja (uključujući i Ameriku, gde je broj jedan pre toga bio „For Those About to Rock We Salute You“ daleke 1981), a prateća turneja od 168 koncerata donela je i fantastičan prihod od 450 miliona dolara, koji je AC/DC učinio trećom najuspešnijom grupom u istoriji (posle U2 i The Rolling Stones).

Koliko se bend držao teorije kolege Ozburna da muziku treba praviti u svrhu zabavljanja masa i kad vam do zabave baš i nije, svedoči činjenica da energične adrenalinske pesme (među kojima se ističu naslovna „Rock or Bust“, „Play Ball“, „Got Some Rock & Roll Thunder“ i „Dogs of War“) ničim ne reflektuju činjenicu da je album nastajao u vrlo teškom periodu, najtežem za bend od smrti prvog pevača Bona Skota: Malkolm Jang je zbog uznapredovale demencije morao da prestane da se bavi muzikom („Više nije mogao da se seti ni imena pesama“, kaže Angus), a bubnjar Fil Rad se suočio sa optužbom da je hteo da naruči ubistvo(!), za šta je u Australiji propisana kazna od sedam godina zatvora. Malkolmovo mesto zauzeo je sinovac Stivi, Angus je na sebe preuzeo uloge i kompozitora i tekstopisca (potpisujući i obolelog brata kao koautora), a na mesto pritvorenog Rada uskočio je Bob Ričards, koji se pojavljuje i u spotovima snimljenim za prve dve singl pesme.

Sve ove turbulencije, međutim, nisu uticale na stil benda koji se oprobanog recepta – čvrst ritam, plus efektni rifovi, plus karakterističan Džonsonov promuklo-vrištavi vokal – držao striktno i ovog puta, uspevajući na neki čudesan način da napravi album koji je daleko od dosadnog, iako se skoro ni po čemu ne razlikuje od petnaest prethodnika. Neki kritičari ovaj fenomen pokušavaju da objasne poredeći ih sa Eskimima, koji za reč sneg imaju stotinu različitih izraza, dok drugi smatraju da AC/DC u karijeri nisu imali loš album zato što se, slično Ramonesima i Iron Maidenu, nisu ni trudili da snime veliki album i tako upišu u „značajne“ umetnike koji „imaju šta da kažu“. Baš nasuprot, sve vreme su radili samo ono što najbolje znaju – da praše bez zadrške i foliranja – pa kad su shvatili da publika takav pristup odobrava i zdušno prihvata, zaključili su da nema potrebe ni da pokušavaju da se menjaju i dodatno „unapređuju“ svoj zvuk.

Otuda bi se ime novog albuma moglo tumačiti i kao svojevrstan AC/DC manifest: sviramo (hard) rok – dakle postojimo, a sve drugo bilo bi propast. Mada, poznavajući starog pokvarenjaka Angusa, možda je mislio i na nešto sasvim drugo. Proverite koja sve značenja ima reč „bust“, pa sami izvedite zaključak.

Ocena: 7/10