„Low is slow!“ je slogan koji anglosaksonski rok kritičari vole da koriste kad u par reči žele da opišu stvaralaštvo trija iz Minesote koji je svom izvornom sloukor stilu ostao veran i na jedanaestom po redu studijskom albumu, izašlom nedavno pod imenom „Ones and Sixes“.
Iako je sve počelo kao zezanje sada već davne 1993, kada su frontmen grandž benda Zen Identity Alan Sparhok i basista DŽon Nikols odlučili da se našale sa publikom u rodnom Dulutu i serviraju joj par tihih i sporih kompozicija nastalih između proba, vremenom su značaj i uticaj estetike koju je dvojac skoro nehotice „patentirao“ postajali sve veći i veći, a time i priča oko Low sve ozbiljnija, i mada nikad nisu uspeli da ostvare veći komercijalni uspeh skoro da nema konzumenta popularne muzike do kojeg nije doprela bar jedna njihova pesma (ako ne preko radija i MTV-a, a ono preko epizoda popularnih serija „Skins“ i „Misfits“). Važan momenat za bend bio je i kada je, na predlog Nikolsa, za bubnjeve sela Sparhokova žena Mimi Parker, čiji je doprinos zvuku i atmosferi bio znatno veći od očekivanog sporadičnog korišćenja bubnjarskih metlica: fenomenalna harmoničnost vokala supružnika postala je i ostala zaštitni znak grupe, uz teskobu i tugu koje pesmama provejavaju još od prvog albuma na kojem je otisnut logo Low.
Ako ovim elementima pridodamo i minimalističku produkciju, tada i slika o „Ones and Sixes“ postaje kompletna: dvanaest pesama na njemu ne donose, dakle, ništa suštinski novo, ako izuzmemo „ono“ od čega je bend svih ovih godina bežao „ko đavo od krsta“, a što se najpribližnije može opisati sintagmom moderan elektronski zvuk. To znači da se na novom albumu mogu čuti i osmobitne ritam mašine, i semplovi, i sintisajzeri koji neretko preuzimaju i ulogu bas gitare, dok su „tradicionalni“ rok instrumenti mahom u drugom planu i predstavljaju tek deo zvučnog kolorita. Izuzetak čine samo sumorno-mračni špageti vestern „No Comprende“, gitarski pop-rok „No End“ i „zašećereni“ pop „What Part of Me“, čiji stihovi „What part of me don't you own, Can't you see I'm bleedin' out here, Waking up from a dreaming out here“, pak, ukazuju i da Sparhokove dugogodišnje borbe sa depresijom i anksioznošću još nisu okončane.
Ton albuma definiše već uvodna „Gentle“ svojim „izobličenim“ sintisajzerima, pulsirajućim ritmom, Alanovim „posednutim“ vokalom i Miminim savršenim dopunjavanjem istog, kao i stihovima koji – kako smo od Low već navikli – ne nude puno nade ili optimizma: „Gentle, middle, quiet, narrow, Careful, measure, tortured, stable… It doesn't have to end this way, But this is where we stand“. Kad njoj pridružimo hipnotičku uspavanku „Congregation“ i električni gospel „Into You“ (obe izvodi Parkerova i to na fenomenalan način), te elektro-industrijsku baladu „The Innocents“, dobijamo atmosferu po mnogo čemu sličnu onoj na saundtrecima Trenta Reznora i Atikusa Rosa, a modernog zvuka je i sinti-pop „Lies“ koji su neki kritičari već uporedili sa Coldplayevom „Viva La Vida“, mada nas više podseća na estetiku benda OMD.
No, bez obzira na ove „modernitete“ jedina pesma na „Ones and Sixes“ koja nije „tipični Low“ jeste „Kid in the Corner“ (sa harmonijama koje u sećanje prizivaju bend ABBA), pa je zaključak da su supružnici i dalje tihi, neutešni i melanholični, ali i strasni i sugestivni, u neprestanoj potrazi za spasenjem, katarzom i duševnim mirom. A do toga se ne stiže brzim putevima ili prugama, nego vrlo strmim usponima uz koje možete samo polako, polako, polako.
Obavezno poslušati: „Spanish Translation“, „No Comprende“, „Into You“.
Ocena: 7/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
