Stari bluz momci me uvek dotaknu

Čovek koji je usisao u sebe bića mnogih neverovatnih gradova na planeti Zemlji kao njihov stanovnik, te koji je sarađivao i sa jednom Ejmi Vajnhaus, ali i čuvenim Kraljevskim Concertgebouw klasičnim orkestrom, plus sve ono između – gde je smeštena popularna kultura Bristola na svoj sopstveni način, no zato i ona Londona, Pariza, Berlina … Želite svoju porciju starinske melanholije na najnoviji bluz način? E pa onda, Fink je tu za vas, ako već Mark Ajcel nije trenutno u gradu!

* Rođeni ste u Kornvolu i odrasli u Bristolu – uh, kakvi samo vilinski prostori! Šta pamtite od svog detinjstva, koje bajke, legende, mitovi su zaokupljali pažnju meštana, baka i deka, jeste li bili svesni specifične keltske odnosno afričke kulture koje obavijaju ova dva mesta – Bristol je, čini nam se, luka u koju su svojevremeno stizali crni robovi iz Afrike u Englesku?

– Da, naravno, ti prostori su nekako idilični – Kornvol je čudesan, a Bristol je, posebno u vreme kada sam bio tamo, bio mesto stvaranja neverovatne muzičke scene zahvaljujući Massive Attack, Portishead, Tricky-ju, Roniju Sajzu – to je bilo dobro vreme na Zapadu Engleske. Bristol inače stvarno ima veoma mračnu prošlost… Benksi je to komentarisao u jednom od svojih prvih grafita u gradu. Taj grad je izgrađen na leđima ljudi, leđima prepunih nesrećnih ožiljaka – i to je nezaobilazno nasleđe – ali mislim da je Bristol uradio mnogo da ga prizna…to nije tajna u gradu. Velika populacija ljudi sa karipskih ostrva, kao i bezbroj drugih kultura koje su ga stvarale sve ovo vreme, donosi veoma specifičnu notu kulturno-muzičkom miksu i to je neminovno. Proveo sam dobar deo svoje mladosti po mračnim klubovima u kojima se prodavalo jamajčansko pivo “Red Stripe” u konzervama sa stolova u hodniku, slušajući soul, rege i džangl…taj uticaj se osećao svuda u klubovima. Bristol je nekako mali – tako da smo morali da stvorimo sopstvenu scenu, koja ima veoma opušten vajb, te smo često stres, bes i urbanu trulež Londona i Evrope izostavljali iz muzike i prilagodili je našem gradu… Baš to se ne tako davno desilo sa ’dubstepom’ – bristolska verzija je delikatna, napeta verzija londonskog zvuka. Roni Sajz je učinio isto sa „V Recordings“ devedesetih godina, dajući drum and bassu dublje promišljanje… Detinjstvo sam proveo u školskom autobusu, na putu iz mog predgrađa ka gradu, u skejt prodavnicama, prodavnicama ploča, kafićima, mestima na kojima se prodaje trendi odeća – sve što je bilo ispred naših škola, koje su bile pri tom baš u centru grada – obožavao sam taj pristup, nisam mario što sam u školskoj uniformi, prao sam sudove preko noći da bih zaradio novac i ponosno ušetao u koju od tih cool radnji kako bih kupovao acid house ploče ili rane rap stvari, sve te novosti u duhu rave scene koja se takođe tad odigravala svuda okolo. To je bilo sjajno igralište za sve nas i – mada sam kornvolskog porekla – zapravo sam proveo više vremena u Bristolu, te sam na neki način regularni „zapadnjak“.

* U kakvom je onda odnosu bilo vaše muzičko sazrevanje sa pomenutom eksplozijom trip-hopa u Bristolu? Portishead, Massive Attack, Tricky, umetnici su tek po koju godinu stariji od vas – da li ste uopšte bili zainteresovani za ovaj pravac ili su vaši muzički koreni i ideali sezali nekud dalje?

– Iskreno volim tinejdžerske uspomene koje imam na Massive Attack. Sećam se da je Tricky prvi momak kojeg sam video da nosi ’sarong’ – bilo je to jedne večeri u The Thekla klubu u Bristolu, vidim da je to sada legendarni klub. Tricky se družio sa poprilično čudnom skupinom ljudi, i videti ga u sarongu bilo je pomalo neobično, svi smo piljili u njega, a taj poznati, neverovatni momak, stajao je tamo negde, veći od života. Sećam se da sam video 3D-a (Robert Del Naja iz Massive Attack) u klubu koji se tada zvao The Tropic, nosio je široke farmerke uvučene u čarape, kakva je i moda bila u to vreme, novu majicu i odgovarajuću kapu koja je bila nakrivljena na stranu – i svi smo bili u fazonu: „E tako, moj prijatelju, izgleda prava rok zvezda!“…bili smo oduševljeni kako je svež pristup odeći imao. U stvari 3D je već bio idol mnogih tinejdžera koji su slušali hip-hop, mnogo pre Massive Attack, ponosno predstavljajući Bristol osamdesetih u ultimativnoj knjizi o grafitima tog doba – “Spraycan Art” – tu su bili uvršteni on i Goldie. 3D-ova dela su bila pametna, prava umetnost, dok je Goldiejev stil bio divljačniji i više usmeren na London. Prvi Massive Attack vinil od 12 inča (mislim da se zvao “Any Love”), ukrao sam od DJ Samija koji je nastupao u jednom malom mestu koje se zvalo The Moon Club. Zapravo, uhvatio sam njegovu devojku, sa kojom sam često putovao školskim autobusom, i zamolio da mi ga pozajmi, i onda ga nisam više vratio…

* Vaš otac je svirao gitaru, slušali ste baš pomalo i neobičnu muziku i razvili svoje sopstvene ideje kao student na Univerzitetu u Lidsu – sad, ovo pitanje se ne tiče toliko muzike, koliko jezika i razotkrivanja prošlosti – da li su vam vaše studije istorije i engleskog pomogle da bolje čujete i razumete svoj sopstveni glas u savremenom zvuku?

– Da, veoma. Iako je moj fakultet odbio moju prvu verziju diplomskog rada – „Rep muzika je nova poezija“…nije im se svidela ta ideja, kao ni sledeća – “Grafički romani su novi romani”… Nisu mogli da shvate legendarni strip „Watchmen“ uopšte, a ’Time’ magazin ga je kasnije uvrstio u top 100 najvažnijih literarnih radova 20. veka, mada mislim da su do tad svi moji predavači već bili mrtvi ili u penziji. Studije i ljubav prema američkoj istoriji i kulturi – koja izlaže puno toga o ljudskoj prirodi u globalu – bile su zaista dobra stvar. Kao skejtborder i kasnije rejver, uvek mi se sviđala činjenica da je muzika deo jedne mnogo veće kulture… recimo, snažna hipi kultura mojih roditelja, koja je bila više politički orijentisana, nego što je to slučaj sa novim žanrovima iz mog doba. U ranom uzrastu sam bio fasciniran time što su vrhunski momenti u pop kulturi postali u stvari ono što smatramo svojom istorijom… u odsustvu kraljeva, kolonijalnih ratova i osvajanja, to je upravo ono što mi mislimo o istoriji sada…stvari koje se dešavaju običnim ljudima, umesto stvari koja se dešavaju ljudima na vlasti, koji poseduju sve, uključujući i nas. Hej, čoveče, zapravo obožavam da čitam knjige, tako da su mi engleski i istorija bili omiljeni…mnogo knjiga sam pročitao…najlakša lekcija mi je bila kad smo udarnički krenuli na prvi čas ujutru gde je zadatak bio da se upustimo u gledanje filma „Easy Rider“ – da, to je bila lekcija – gledati „Easy Rider“, bilo je zaista moćno i tripozno, zapravo. Svi smo izlazili iz učionice oko 10.30 pre podne veoma dezorijentisani, pošto smo videli film po prvi put. Što se tiče mog zvuka i njegove povezanosti sa muzikom drugih muzičara – mislim da je zdravo što mi se više sviđa njihova muzika nego moja. Uvek težim da dostignem neki ideal, ali nikad ne možeš čuti sopstvenu muziku na način na koji čuješ tuđu – nemojte me shvatiti pogrešno: volim muziku koju stvaram, ili većinu toga što stvaram, ili bar nešto od svega toga – sve zavisi od dana, noći i vremena kad je slušam – ali kada bih mislio da je sve što radim savršeno, verovatno bih stvarao gluposti, kao svi ostali koji misle da su sve skapirali, ali ne, ne, nisu. Umetnici sebi stalno postavljaju nemoguće ciljeve, lome se pokušavajući da ih ostvare, i onda se deprimiraju kada ne uspeju da ih postignu… ako ovo nije tvoj način rada, onda nisi pravi umetnik.

* Specijalno nas zanima vaš projekat sa čuvenim ’Royal Concertgebouw’ orkestrom – imali smo prilike da ih slušamo ovde koju godinu pre, ali naravno u sasvim klasičnom programu. Kakva je prednost u saradnji sa izvrsno obrazovanim muzičarima, virtuozima na svojim instrumentima, barem u vašem slučaju?

– Bila je to epska bitka – postali smo poprilično bliski sa njihovim muzičarima, na isti način na koji smo kao bend uvek i bili kada smo provodili mnogo vremena zajedno na turneji… nedelju dana smo imali probe sa velikim orkestrom skupa – iskreno, to je najviše proba što smo do sada imali sa nekim – a to su bile probe za samo jedan nastup, samo jednu noć, pa onda poželiš da sve uradiš baš kako treba. Kombinovali smo savremene klasične komade sa našom muzikom, što znači da je i orkestar morao da pruži sve od sebe, izveli smo i nekoliko solo stvari – sve u svemu, na kraju su stigli osmesi sa svih strana, šampanjac i ruže na kraju koncerta… Zvuk tih stotinu klasičnih instrumenata iza vas prilično je fascinantan, teško je i koncentrisati se, kada zapravo samo želiš da uživaš u njemu. Osećali smo da se dobro držimo u našim malim ulogama – jedini ljudi koji nisu umeli da čitaju note bili smo nas trojica iz benda. I stvarno smo razvalili jednu epsku verziju „Wheels“ kao trio – ‘cajon’, gitara i akustični bas -nakon toga smo se osećali prilično dobro, svako je bio fenomenalan za svojim instrumentom, zato su nas i zvali. Svirati bluz na tako legendarnom mestu za klasičnu muziku je sjajan osećaj, moram reći, a dobiti ovakvu kontrabas sekciju da svira onu moćnu dub bass liniju na „Sort Of Revolution“ zaista je strava. Pretpostavljam da je tragedija jedino to što je malo verovatno da ćemo ikad ponovo izvesti tako nešto – ja bih voleo, ali planiranje unapred zahteva zaista gigantske napore.

* Gradovi se pojavljuju kao poseban zvuk imena i vrlo specijalni prostori u vašem slučaju – pričajte nam o Berlinu, padaju nam na pamet Dejvid Bouvi, Igi Pop, Lu Rid, Nik Kejv … ?

– Da – mesto gde živim odražava se na moju muziku i moju sposobnost da ostanem fokusiran i kreativan, sigurno… London je bio brz i besan, Pariz je bio pa mali, pun gužve i druželjubiv, LA je nekako van sebe i nadrealno miran, a sad Berlin – koji je najlepši grad, ne zbog zgrada, već zbog ljudi koji čine Berlin… to je međunarodna umetnička meka za sve kreativce koji žele da guraju nešto svoje… i da se izvuku iz centra pažnje na kratko – ovde nema pozorišnih reflektora – mrak je svuda i apsolutno su svi kul, ne postoji nikakva hijerarhija… režijski troškovi su jeftini, život je dobar, zima je duga, i moj stan izgleda kao umetnička galerija u Njujorku osamdesetih – baš ne možete da pogrešite u svemu tome, ako je Berlin vaš izbor … Trenutno, međutim, uglavnom živim u jednom dvospratnom autobusu sa prikolicom i mestom za spavanje za 11 osoba … Potreban mi je prostor u kojem mogu da se osećam kao kod kuće, i koji odražava mene, ono šta radim i gde sam.

* Najzad, na kraju dana, koja stara ploča se nađe na vašem imaginarnom (ili stvarnom može biti) gramofonu – imate li neku tinejdžersku tajnu muzičku ljubav, omiljenu pesmu iz davnina, zvuk koji vas pokreće, čini živim bezobzira na sve okolo?

– Stari bluz momci me uvek dotaknu – Džon Li Hukerova “That’s My Story” za etiketu Riverside – to bi bila ta jedna ploča na mom gramofonu, ako bih imao samo još jedan izbor, samo još jedan album da čujem – to bi bio najintenzivniji, najiskreniji, najčistiji album u mojoj kolekciji…