Strava u Ulici brestova

Uz to, angažovanje velikog broja studijskih „magova“ čija reputacija nije upitna (Vilijam Orbit, Dejvid Geta, will.i.am i drugi), ali koji nemaju baš puno dodirnih tačaka, pokazuje da Spirsova i njen tim nisu imali nikakvu ideju o tome šta bi novim albumom trebalo da ponude, pa su sve prepustili „trustu mozgova“ koji je njenu ulogu, ispostaviće se, sveo na gotovo epizodnu.

Tako se kao glavni rezultat ovakvog udruženog muzičkog poduhvata dobilo nešto što se u praksi retko sreće – da jedna (još uvek) velika zvezda maltene gostuje na sopstvenom albumu! Idealan primer za ilustraciju ovoga jeste „It Should Be Easy“ koju potpisuje čak šest producenata (ostaće, zaista, večna misterija šta je doprinos svakog od njih u muzičkoj matrici koju čine sintetički bas, ritam mašina i programirani sintisajzeri): will.i.am-ov glas dominira refrenom pesme koja najvećim delom i zvuči kao da je njegova, dok Britni peva uvodne strofe pune opštih mesta (tipa „And if I lost you boy, I'd lose myself“) i kompletnih nebuloza (tipa „You make me feel like a million billion“) koje je osmislio autorski tim od, verovali ili ne, pet ljudi! Sličan utisak ostavlja i prvi singl „Work Bitch“ (šest autora i četiri producenta) u kojem Britnino pevanje, sa sve simuliranim britanskim načinom izgovora („You wanna hot body, You wanna Bugatti… You better work bitch“), ima ulogu tek povremenog „razbijanja“ monotonije koju programirani rifovi i repetitivni bitovi mogu izazvati kod konzumenata okupljenih oko plesnog podijuma u ranim jutarnjim satima.

Imajući ovo u vidu, Britnina izjava od pre par meseci da je „Britney Jean“ njen „najličniji album u karijeri“ sada zvuči potpuno komično jer nju, izgleda, niko nije obavestio o čemu govori većina njenih pesama: „Tik Tik Boom“ (na kojoj gostuje reper T.I.) se, recimo, bavi nekakvim programiranim eksplozivnim seksom, evro-disko numera „Body Ache“ za temu ima zavođenje muškarca plesom „dok telo ne počne da boli“, a i dabstep „Til it's Gone“ donosi „vrlo lične“ detalje iz njenog života: „I'm blind from the tears that fall like rain… You never know what you got till it's gone(!?)“. Da je tu zaista bilo nekakvih Britninih pokušaja da publici prenese traumatična životna iskustva svedoči prva numera na albumu, melanholični dens-pop „Alien“ („I tried but I never figured it out, Why I always felt like a stranger in a crowd“), ali su joj, izgleda, pomenuta dvadesetpetorica poručila da se mane ćorava posla „jer svi žele seks, a ne tugaljive priče“, pa su onda seli i isprogramirali svoje kompjutere onako kako to rade timovi okupljeni oko Ledi Gage, Kejti Peri i kraljice Barbadosa Rijane.

Perijeva je i zamoljena da malo pomogne starijoj koleginici, što je ova rado učinila ustupajući joj solidnu pesmu „Passenger“ (koja, čak, ima i ispovedničku liriku), ali u kojoj je Britnin vokal toliko autotjuniran da se stiče utisak da numeru izvodi neka tinejdžerka, pa neupućen slušalac ni iz pedesetog pokušaja neće pogoditi čiji glas u tom trenutku sluša. Podršku je Spirsova dobila i od sestre Džejmi Lin („Chillin' with You“) koja je pokazala da, hm, peva bolje od starije seke, ali i taj duet samo potvrđuje opšti utisak da ovo nije novi Britnin album već ko zna čiji – previše je tu ljudi umešalo svoje prste da bi se sada moglo utvrditi očinstvo.

Što, opet, neodoljivo podseća na poreklo filmskog negativca Fredija Krugera. A svi znamo kako je on završio. Ili, beše, još nije?

Ocena: 4/10