Super ništa

Dakle, sredina je prve dekade drugog milenijuma, a dvadesetogodišnji Foster – doseljenik iz Ohaja – očajnički se bori za pet minuta slave u gradu u kojem svi znaju da pevaju i glume, živeći od onoga što na ogromnoj šoubiz pijaci uspeju da prodaju. Tako i naš junak: s gitarom ide po fensi žurkama i zabavlja bogataše, usput malo šmrče kokain („Prijatelji su mislili da ću umreti, toliko sam bio navučen“), pokušava da oformi sopstveni bend, ali mu se ne da. I sad dolazi onaj čuveni obrt, karakterističan za romansirane priče ovog tipa: 2008. iznebuha dobija ponudu od kuće Mofoniks da za nju komponuje džinglove koju bez razmišljanja prihvata i godinu dana kasnije bend se osniva sam od sebe – basista Fink i bubnjar Pontijus su znali da imaju samo jednu šansu da Markova novostečena poznanstva nekako unovče.

Foster ubrzo komponuje „Pumped Up Kicks“ koju časopis Najlon koristi za svoju marketinšku kampanju, a nakon što je pesma privukla pažnju javnosti Mofoniks bendu zakazuje susrete sa menadžerima najvećih izdavača (Vorner, Atlantik, Kolumbija), koji vode ka potpisivanju višegodišnjeg ugovora sa Kolumbijinim ogrankom Startajm. Foster čak dobija sva prava na objavljivanje (još nenapisanih) pesama s one strane okeana, što je ustupak koji su The Beatles, recimo, mogli samo da sanjaju. Prvi album „Torches“ (2011) u velikoj meri opravdava očekivanja Startajma, „Kicks“ postaje planetarni hit (i srpske su ga stanice besomučno vrtele), pa bend biva nominovan za dve Gremi nagrade, a uspeva da osvoji Bilbordovo priznanje za rok pesmu godine.

Međutim, ono što je na „Torches“ bilo odmah uočljivo – Markova kameleonska sposobnost oponašanja poznatih izvođača – i na izvestan način i vrlo simpatično, na nedavno izašlom nasledniku „Supermodel“ već počinje ozbiljno da smeta. Dugogodišnje pisanje džinglova, koje zahteva poznavanje i korišćenje elemenata različitih muzičkih žanrova, ostavilo je traga na Fosteru, koji ni tri godine posle izlaska iz anonimnosti ne uspeva da izgradi sopstveni stil, već pesme komponuje po principu „‘ajd’ red afro bitova uzetih od ovih, pa red sanjivog popa i fanki rifova uzetih od onih“. Rezultat ovakvog pristupa potpuno je očekivan: album čine do perfekcije ispolirane pesme (što je zasluga Adelinog producenta Pola Epvorta) pisane samo s jednim ciljem – da postanu hitovi, pri čemu skoro da nema nijedne koja ne podseća na dela afirmisanih autora. Tako su i na „Supermodel“, slično „Torches“, „najzastupljeniji“ Vampire Weekend („Are You What You Want To Be“, „Tabloid Super Junkie“) i Keane („Ask Yourself“, „Coming Of Age“), a zatim Bon Iver („Goats in Trees“), Bouvi („Best Friend“) i MGMT („Pseudologia Fantastica“). Prisutni su tu u velikoj meri i Radiohead i Primal Scream, i Arcade Fire i Mumford & Sons, ali nisu Foster the People – ne postoji, nažalost, kompozicija za koju biste, da je čujete prvi put na radiju, mogli da kažete „zvuči drugačije, ovo mora da je novi bend“.

Sve je, da sumiramo, odrađeno po formuli korišćenoj nebrojeno puta u svrhu pražnjenja džepova tinejdžerki: lepuškaste face + najskuplji producent + pesme zarazne na prvo slušanje. Hoće li, onda, „Supermodel“„biti hit? Hoće. Hoće li Foster i Startajm zgrnuti pare? Hoće. Hoće li biti reizdanja albuma na desetogodišnjicu izlaska? Neće. „Zaboraviće“ ga do tada i sami članovi benda, postiđeni činjenicom da su nekada snimili nešto tako neinventivno i plitko.

Mada će Foster u to vreme, verovatno, rešavati mnogo veći problem: kako da iz svoje kuće u Malibuu iseli brata-parazita i njegovo tupavo derište.

Ocena: 4/10