Suštinski nije sramota slušati turbo folk

Kao klinac obožavo je Roligstonse, godinama kasnije doveo ih je u Beograd i upoznao svoje idole, želeo je da bude novinar – postao je novinar, a sada ima novu viziju koja se, naravno, u njegovom stilu neobično lako ostvaruje.

Da li je to što je vaše ime postalo asocijacija samo za grupu Roligstons za vas više satisfakcija ili opterećenje?

– I jedno i drugo. Jeste mi satisfakcija, jer to je nešto najlepše što mi se u životu desilo, to je ostvarenje mojih tinejdžerskih snova. Moj vršnjaci su sanjali devojke koje će da drže za ruku, a to je tada bio vrhunac erotskog života. A ja sam sanjao Mika Džegera kako se s njim upoznajem. Ne treba izvlačiti pogrešne zaključe iz toga. Zamišljao sam ga u Pionoru, koji je za mene bio pojam. Na kraju se to i desilo, on je došao u Beograd i ja sam ih upoznao, sve se zaokružilo. S druge strane, jeste opterećenje, jer je to veoma visok stepen indentifikacije i sada treba predočiti ljudima da mene interesuju i druge stvari. Pokušavam malo da se odmaknem od toga, pa sam tako i oformio bend. Ako imaš visok stepen posvećenja cilju, disciplinu, i ako imaš ogromnu želju da se to dogodi sudbina će te nagraditi. Otvoriće se vrata koja želiš da se otvore. Bar je to moje iskustvo.

U kolikoj meri vaša kritika pogađa sujetu muzičara i da li neke od njih štedite jer ih i privatno poznajete?

– Nisam imao mnogo problema s tim, jer sam gledao da ne postanem prijatelj sa muzičarima. Jednostavno želeo sam da zadržim objektivnost. Napravio sam par izuzetaka, sprijateljio sam se sa Bajagom i Đuletom iz Van Goga. Ali ni tada ne nestaje objektivnost, jer smatram da je prijateljska obaveza da nekom kažeš kada nešto nije dobro. Beskrajno laskanje ne vodi ničemu. U pricipu nisam štedeo nikoga, uvek sam pisao po savesti. Razumem muzičare i umetnike, oni veliki deo sebe ulažu u to što rade i normalno je da ih pogađa ako neko kaže nešto loše o njihovom radu. S druge strane, ne znam nikoga ko je sve uradio za desetku, nekada se desi da uradiš nešto za peticu ili šesticu, i ja napišem da zaslužuju baš te ocene.

Utisak je da je domaća muzika tamo gde je bila tokom devedesetih. Da li ste i vi očekivali da će stvari krenuti nabolje posle 5. oktobra?

– Imao sma velika nadanja i baš zbog toga sam se mnogo razočarao. Očekivao sam promenu u javnom ukusu Srbije i pomeranje sklonosti ka turbo folku i ostalom đubretu. To se nije desilo. Ispostavilo se da Srbija nije spremna da napravi veliki korak ka ostatku sveta, već da je spremna da napravi pola koraka kojim bi se odmakla od Slobodna Miloševića i prišla nečemu što je vrlo slično Miloševiću, a to je bio Vojislav Koštunica. Ja sam tada objavio otvreno pismo Koštunici da se založi za tu vrstu kulture koja je njemu pomogla da dođe na vlast. I baš zato je normalno što smo svi očekivali da će ta kultura dobiti bolji tretman. Ta nadanja su ostala u prašini i to je poražavajuće saznanje.

Na koji način se domaća muzička scena može unaprediti?

– To može da se uradi na dva načina. Jedan je lagana emancipacija, potrebno je da prođe još 10-20 godina da bi do te promene u javnom ukusu postepeno došlo. S druge strane to može da se uradi na silu. Kada bi RTS i drugi bitni mediji od sutra počeli da emituju isključivo Betovena i Čajkovskog za šest meseci bi cela Srbija to slušala i mislila da je to najbolje na svetu. A neće se desiti ni jedno ni drugo. Mislim da ćemo zauvek ostati u agoniji primerenoj nečemu što je ruska gubernija. Zapadna kultura se ovde nikada nije primila do kraja, ovde je to i dalje strano telo. I postoji samo zato što je civilizacijska sramota da je nemamo uopšte. Srbija to ne oseća kao svoju kulturu, jer smo mi sve vreme orijentisani proruski. I to važi i za sferu politike i za sferu kulture i za svaku drugu sferu.

Smatrate li da su ljudi koji su isključivi i koji se drže samo jednog muzičkog prvca, zapravo foliranti?

– Treba slušati različite žanrove. Isključivost mi je uvek išla na nerve. Treba slušti i klasičnu muziku, sve što je vredno. Muzički ukus je refleksija opšteg ukusa, a on je refleksija vaspitanja i društva u kojem se krećeš. Mnogo se ljudi folira na taj način i oni se foliraju zato što je deklarativno postala sramota slušati turbo folk, ali suštinski nije. Oni se kriju i kada društvance ostane samo, tu oko ponoći se vesele i penju na stolove. Toga je bilo i ranije, tokom osamdesetih, ali mi tada nismo bili svesni da je tako. Bilo je ljudi koji su slušali narodnu muziku, a kada bismo sedeli zajedno u društvu govorili bi da najviše vole Azru ili Kleš. Oni su to i slušali, ali su to osećali kao neku vrstu prinude. Oni su na svoje došli tokom devedesetih i to je bila njihova osveta. Bilo ih je sramota da slušaju ono što vole, krili su se po rupama i onda su nastupili i rekli „e, sada ćete da vidite“. Uzvratili su nam dvostruko.

Nedavno ste osnovali bend „THE SPANKS“ i olovku zamenili palicama za bubnjeve. Otkud taj „transfer“?

– Kada se završilo sve to sa Roligstonsima, shvatio sam da su se svi moji snovi ostvarili. Nisam znao kuda dalje. Razmišljao sam šta me je radovalo pre novinarstva, a to je bilo sviranje bubnjeva. Shvatio sam da tu priču nisam završio. U trenutku kada sam rešio da napravim bend u moj život se posle mnogo godina vratio Rade Bogdanović, gitarista sa kojim sam kao klinac svirao. Otišli smo na pivo i odmah smo se o svemu dogovorili. Kasnije se pojavila i pevačica Gaga Lee. Naš prvi koncert će biti pred desetinama hiljada ljudi na Bir festu i to je neverovatno. U planu je album, biće to maksi singl. Ovaj bend mi je uz porodicu trenutno najbitnija stvar.

Njoke Ivanov favorit

Ivan Ivačković je prijatelj restorana Pomodoro, te stoga i ne čudi što obiman meni zna napamet. Dileme oko odabira jela kod njega nije bila, kao iz „topa“ naručio je Gnocchi al Porchini con Bistacca (njoke, krem sos od vrga ek, masline).

Majkl Džekson – glupan veka

– Život i smrt Majkl Džeksona predstavljaju priču o izopačenju ljudske prirode. On je bio izopačen i ne mislim na njegovu pedofiliju koja nikada nije dokazana, već mislim na njegovu želju da bude druge rase i to svedoči o izopačenju njegove prirode i dubokoj nesreći koju je nosio u sebi. Njegova smrt je pokazala izopačenje ljudske prirode generalno. Kada je umro bilo je dve vrste reakcija. Jedna je bila neprirodna i nezdrava tuga koja se u ekstremnim slučajevima završavala samoubistvima, a druga vrsta reakcije je bila neljudska, u stilu „ko ga šiša bolje nije ni zaslužio“. Kada je umro Majkl Džekson, ja sam na fejs buku napisao tekst „Glupan veka“. Ono što sam pisao za njegova života dalo mi je kredit da kažem, meni je žao i mislim da je šteta što je umro. Reakcije na to bile su nipodištavanje, ruganje.. To je patološko ponašanje. Ako se podsmevaš nečijoj smrti, to znači da sa tobom nešto nije uredu. Bilo je mučno gledati ga dok je bio živ, a bilo je mučno gledati i reakcije na njegovu smrt – napomenuo je Ivan Ivačković.