Švedska scena je veoma živahna

– Rođen sam u Švedskoj, ali sam još kao dečak čuo razne priče – kako su moji roditelji bežali sa mojom sestrom iz Argentine, kroz Paragvaj u Brazil i tako najzad završili u izbegličkom logoru u južnoj Švedskoj, kasnije u Geteborgu. Bili su mlađi nego što sam ja sad i taman su završili svoje studije na Univerzitetu. I dalje je teško zamisliti kroz šta su sve prolazili, naročito kad to uporedim sa svojim bezbednim životom. Otišli smo nazad u Argentinu u posetu tek kad sam napunio sedam godina – još uvek se sećam kako smo prodavali hleb i kroasane da bi prikupili pare za avion. Divno smo se proveli tamo, sa svim našim rođacima, prijateljima mojih roditelja i njihovom decom – počinje priču o sebi naš sagovornik i nastavlja:

– Sećam se da sam se lepo provodio odrastajući, najpre u predgrađu Geteborga, gde je bilo dosta drugih ljudi iz Južne Amerike – otprilike jedna polovina mojih prijatelja su bili Šveđani, a druga su bili iz ostalih zemalja, uglavnom Čilea i Urugvaja. Kad sam pošao u drugi razred, preselili smo se u centar Geteborga, gde je društvo bilo manje mešano, ali nisam uopšte razmišljao o mom etničkom poreklu previše i nisam se nimalo osećao drugačijim. Muzički sam odrastao na pesmama iz folklora Argentine, brazilskoj muzici, Bitlsima i klasici. Nismo baš bili familija previše okrenuta muzici – moj otac je doduše nekad pevao u univerzitetskom horu i u etno bendu, ali u Švedskoj se bavio samo svojom doktorskom tezom i porodičnim životom.

* Kada ste se zainteresovali za rock'n'roll? Koji su bili prvi albumi i koncerti na kojima se vaš ukus izoštrio u tom smeru?

– Prvi album kog sam ikad kupio bio je LP „Break Machine“. Na pozadini su se nalazile fotografije koje su objašnjavale kako se igra 'electric boogie', odnosno 'breakdance', to mi se dopalo. Par godina kasnije, već sam slušao sestrine albume – u pitanju su bili uglavnom Bob Marley i Michael Jackson. Prvi koncert na kome sam bio upravo su bili The Wailers bez Boba. U mojim pre-tinejdžerskim godinama voleo sam pevače, kao što su Bobby Brown, Paula Abdul i D Lite. Nekako u to vreme sam počeo i da se bavim skejtbordom i preko prijatelja se susreo sa novom muzikom, pa sam tako proveo puno vremena sa kasetama sastava Dinosaur Jr, A Tribe Called Quest, Public Enemy, Misfits. Upravo tada sam i počeo da učim da sviram gitaru preko Bitlsa i bossa nove i docnije klasične španske muzike takođe, odlazeći kod privatnog profesora.

* Kako je onda došlo do radikalizacije vašeg zvuka u smeru hardcore punka? I šta ste naučili u tom svom praktično još uvek tinejdžerskom periodu o muzičkom biznisu?

– Moj prvi bend se zvao Back Against The Wall, a inspiracije su nam bile Black Flag, Misfits i neki drugi melodični punk bendovi. Moj drugi bend se zvao Renascence i tad smo postali više hard core punk – u fazonu sastava 108, Inside Out, Snapcase, Sick Of it All. Nastupali smo oko pet godina i promenili ime i stil nakon nekog vremena u sporiji i teži zvuk, skoro post-rock. Tih godina mnogo sam visio po koncertima, probama, svirao rifove i uopšte bio deo uradi-sam (do-it-yourself) hard core scene, koja je cvetala u Švedskoj sredinom devedesetih. To je bio način razmišljanja u kome nisi nikad čekao da neko drugi uradi nešto za tebe ili ti pomogne.

* Kako biste vi sami opisali muziku koju danas pišete i izvodite? Ko su vam bliski umetnici po tom zvuku u svetu?

– Mnogi kažu da je to indie-folk. Obično samo pomenem da sviram klasičnu gitaru i pevam, uglavnom na engleskom. Inače, mnogo volim Jessicu Pratt, Ane Brun, Mosesa Sumneya.

* Kako izgleda švedska scena u okviru koje stvarate, postoji li još neko nalik vama u zvuku?

– Švedska je veoma živahna! Morate sami da istražite i proverite sledeće grupe: Uran, Goat, Seinabo Sei, Amason, Goran Kajfes Subtropic Arkestra, Teddybears, Robyn, Wildbirds and Peacedrums, Sir Was.