Svetlost iz srca tame

Ovom je rečenicom kritičar sajta thefourohfive.com opisao svoju impresiju o albumu filadelfijskih rokera The War on Drugs, ne želeći njome da bend omalovaži ili, pak, sugeriše da stvaralaštvo lidera Adama Grendusila karakteriše manjak originalnosti; baš naprotiv, cilj mu je bio da istakne i veličinu muzičkih uzora i autorovu veštinu kombinovanja različitih rukopisa u svrhu stvaranja kompozicija koje podsećaju na toliko toga, a opet imaju i „nešto“ samo svoje. Zato su nam se citirane reči i učinile adekvatnim za početak recenzije, pogotovo što se – priznajemo – boljeg opisa zvuka i atmosfere albuma nismo mogli setiti; uostalom, ako je pastiš nešto na čemu The War on Drugs grade svoju estetiku, zar nije onda dopušteno i prikaz njihovog dela početi pozajmicom? No, pored dela potrebno je osvrnuti se i na ne toliko poznate likove, u čijim biografijama ima dosta toga i tipičnog i atipičnog za životne priče onih koji su izašli iz nemaštine i anonimnosti i onda zadivili svet.

Sve počinje u Filadelfiji 2005. kada dva dugokosa mladića Kurt Vajl (pridošlica iz Pensilvanije) i Adam Grenofski (zvani Grendusil iz Masačusetsa) otkrivaju zajedničku strast ka rok muzici, a naročito pesmama Dilana, Springstina, Petija i Janga. U to vreme i jedan i drugi jedva sastavljaju kraj s krajem, Vajl radeći kao vozačviljuškara, a Adam menjajući poslove svaka dva-tri meseca, što zvuči kao tipičan „blue collar“ početak romansirane biografije (s tom razlikom što u ovom slučaju priča nije izmišljena – uostalom, velike pare od muzike ni jedan ni drugi još nisu videli). Ubrzo osnivaju The War on Drugs i tri godine potom pojavljuje se prvenac „Wagonwheel Blues“ koji prolazi nezapaženo, što Vajla nagoni da se okrene solo karijeri pozivajući – što je u rok svetu gotovo nezamislivo – Grendusila da svira u pratećem bendu The Violators. Grendusil poziv prihvata i pored toga što je i dalje predvodio nekada zajednički bend tri naredne godine svira i sa Vajlom, a ovaj mu uslugu vraća gostovanjem na drugom Drugs albumu „Slave Ambient“ (2011). Tek nakon toga svako se okreće svojoj karijeri, a koliko nas sećanje služi ovakav slučaj rokerske simbioze pre njih se nije desio – što bi rekli biolozi, par ekselans primer mutualizma na delu!

Kada se sve sabere Vajl se pokazao produktivnijim (pet objavljenih albuma), do nedavno i uspešnijim („Wakin on a Pretty Daze“ se pretprošle godine na svim listama našao u prvih pedeset), a onda se 2013. Grendusil vratio sa dvogodišnje turneje i „borbu sa sopstvenim demonom“ (osećajem usamljenosti izazvanim raskidom sa devojkom) opisao u pesmama koje su 2014. kritičare nadahnule da napišu hvalospeve. Nama se „Lost in the Dream“ nije odmah dopao (u novogodišnjem Danasu pojasnili smo i zašto), ali su sa svakim novim slušanjem dragulji skriveni unutar nostalgične „An Ocean In Between The Waves“, katarzične „Burning“ ili eskapističke „Under the Pressure“ sijali sve intenzivnije, obrazujući svetlost koja je grejala dušu iako je stigla – kako njihov autor reče – „direktno iz srca tame“. Ovakvom utisku doprineli su i zvuci sanjivo-meditativne „Disappearing“, ambijentalnog instrumentala „The Haunting Idle“ i propulzivnog prvog singla „Red Eyes“, ali sve ne bi bilo toliko upečatljivo da melodije nije pratila ekspresivna i emocionalna lirika, ispunjena pesničkim slikama neosporne lepote. „Just wanna lay in the moonlight, See the light shine in, See you in the outline“, „I'm at the darkened hillside, And there's a haze right between the trees, And I can barely see you, You're like an ocean in between the waves“ i „I'm just a burning man, Trying to keep the ship from turning over again“ su samo neki od stihova koji svedoče kako se njihov autor osećao dok ih je stvarao, ali i da su iskušenja kroz koja je prolazio iz njega izvukla samo najbolje.

Narativna priroda pesama ukazuje i na Grendusilovu potrebu da svoje iskustvo podeli sa publikom, pa se tako kao glavna tema albuma nametnula komunikacija. To je i on potvrdio u jednom intervjuu istakavši da je tokom samoizolacije (koja mu je bila potrebna da pesme završi) razmišljao o tome kako se ponovo povezati sa ljudima, a najviše samim sobom i onim što od svog života želi da napravi. „Bio sam (u glavi) na jednom odvratnom mestu i pisao pesme koje su bile o stvarima s kojima sam se tada suočavao… Ali, ja volim taj zvuk, zvuk koji te nosi, koji te podiže. Volim pop zvuk. Ne znam da li sam jednako želeo da nađem odgovore na bitna pitanja kao što sam želeo da dobijem baš taj zvuk“.

Zvuk kojem je težio uspeo je da dobije, a da li su ga osećaj usamljenosti i strahovi koji uz njega idu potpuno napustili saznaćemo, verovatno, tek na sledećem albumu. Veličine svog problema potpuno je svestan („Well the comedown here was easy, Like the arrival of a new day, But a dream like this gets wasted without you, Under the pressure is where we are“) što je neophodan preduslov da bi se sa njim nosio i uspešno ga prebrodio. Na radost svih nas koji mislimo da se budućnost rokenrola zove The War on Drugs.