Tarot, bundeve i muzičke trake

U jednom intervjuu datom pre dvadeset godina basistkinja D´arsi Recki je – odgovarajući na pitanje ko je grupi dao takvo ime (Smrskane bundeve) – izjavila: „Pa, Bili, naravno. On je još kao tinejdžer doneo odluku da će imati bend i da će se zvati ovako. Ime jeste budalasto i zvuči kao loš vic, ali to je – Bili.“ Dotičnu će, zbog kokainske zavisnosti, Korgan iz benda izbaciti koju godinu kasnije, a da po njegovoj (srednjoškolskoj) viziji bas gitaru mora svirati atraktivna cica saznali smo kada su D´arsi nasledile Melisa of Der Maver, Džindžer Sling i, konačno, Nikol Fiorentino. Mada, i Korgan je, ako je verovati tračevima, znao da uzme bas i odsvira sve deonice sam (album „Siamese Dream“), šaljući time poruku ko se – u vezi sa svim oko benda i muzike – tu jedini pita.

Tokom 2009. kočiju od bundeve napustio je i poslednji originalni član Džimi Čejmberlin, požalivši se da „ne može više svu svoju energiju da ulaže u nešto što ne poseduje u potpunosti“. Skoro istovremeno, Korgan je objavio da Smashing Pumpkins (sa novim gitaristom Džefom Šrederom i tada devetnaestogodišnjim bubnjarem Majkom Birnom) započinju rad na „mamutskom“ konceptualnom projektu „Teargarden by Kaleidyscope“, koji bi tokom godina trebalo da iznedri tačno 44 nove pesme, inspirisane (pazite sad) fazama verzije tarota po imenu „The Fool's Journey“ (Milan Tarot verovatno jedini zna o čemu se tu radi). Kao i Ian Estberi, i Korgan je album proglasio „prevaziđenom formom“, pa je svaku novu pesmu – čim je bila završena – postavljao na sajt grupe, odakle se mogla besplatno preuzeti.

Međutim, nakon desete melodije, sredinom 2011. frontmen Pumpkinsa se predomislio i najavio izlazak „albuma u okviru albuma“, da bi pre tri sedmice pojasnio da novih trinaest pesama objavljuje istovremeno jer mu se „smučila lažna pompeznost“ i „intelektualizam bendova“ kao što je Radiohead, na koji bi se, inače, „najradije pomokrio“! Ove Korganove reči ne treba uzimati previše ozbiljno: čovek je, jednostavno, shvatio da njegova publika preferira albume, pa je izmislio razlog(e) zbog kojeg je – kao i Estberi – rešio da se vrati klasičnom formatu. Usput, znao je i da pljuckanje po kolegama obezbeđuje preko potreban publicitet, mada takvo ponašanje obično ukazuje da postoje bojazni u pogledu – ajde da se poslužimo srpskim političkim vokabularom – „komercijalnih kapaciteta“ novih pesama. Pa, ako sam Korgan (pomalo) sumnja u uspeh „Okeanije“, da li to znači da album nema potencijal potreban za vraćanje Pumpkinsa u žižu interesovanja medija i publike?

Odgovor na ovo pitanje nije lako dati, jer među novim pesmama ima i onih koje zaslužuju laskave ocene (pre svih „The Celestials“, „One Diamond, One Heart“ i „My Love Is Winter“), ali i onih koje bolje da su ostavljene samo za sajt (devetominutna „Oceania“ , „Inkless“, „Wildflower“), pa ko voli nek´ izvoli skinut´. Verovatno svestan neujednačenosti pesama, a koje kao i svaki autor „podjednako voli“, Korgan se odlučio za stari trik: album je predstavio kao „konceptualnu celinu“ koja se jedino tako može posmatrati/slušati, jer – navodno – svaka pesma ima svoje značenje i specifično mesto u Velikom Planu, pa iz tog razloga i neće biti promotivnih singlova (kritičari koji su „Okeaniju“ dobili na recenziju primetili su da je nemoguće „preskakati“ melodije, odnosno da je album na disk snimljen u formi jedne pesme). Međutim, ako se ignoriše ovo marketinško dizanje prašine pred izlazak albuma i pažnja usmeri na kompozicije (jer koncepta tu, de fakto, nema), na „Okeaniji“ se jasno uočava povratak bazičnoj Pumpkins formuli (sanjivi pop, plus melanholija, plus glasni hevi rifovi tu i tamo), ali i činjenica da Korgan – trenutno inspirisan prog-rokom sedamdesetih – još uvek zna kako se komponuje Velika Rok Pesma (sjajna „Pinwheels“). Ali, da tu ima i stilskih lutanja i njemu svojstvene konfuzije – ima.

Tako bučnu, apokaliptičnu „Quasar“ otvaraju psihodelični rifovi koji (zajedno sa stihovima „God right on, Krishna right on, Mark right on, Yod He Vau He Om, Let's ride on!“) neodoljivo podsećaju na bend Kula Shaker (ali i na „Cherub Rock“ samih Pumpkinsa), da bi tokom naredna četiri minuta Korgan još dva puta promenio i ritam i melodiju, ne ostavljajući – između svih tih distorzija, vah-vahova i ubitačne tutnjave ritam sekcije – mnogo „mrvica“ koje bi slušaoca dovele do saznanja o čemu on tu zapravo peva. Slična „Quasar“-u je i adrenalinska „Panopticon“ , koja ima nešto „stabilniju“ strukturu i melodičniji refren, ali i jednako (be)smislene stihove, pa je bolje pažnju obratiti na titanske Šrederove rifove i sjajnu upotrebi fejzera od strane mlađanog Birna. Korganovu povremenu nefokusiranost i dileme u kom pravcu bi melodija trebalo da se razvija najlakše je primetiti u naslovnoj numeri, koja se nakon kratkog uvoda na sintisajzeru prvo transformiše u hevi baladu, zatim u prog-rok standard, pa – negde na sredini – u akustičnu baladu i konačno lelulajući psihodelični rok, koji okončavaju gitare u stilu Džimija Pejdža. Po svemu sudeći, Korgan je od dve ili čak tri kraće melodije skrpio jednu podužu (da bi Radioheadu pokazao šta je pompezno?), zaboravljajući da su u rokenrol istoriji samo najveći (Bitlsi, „A Day in the Life“ ) uspevali to da urade na valjan način.

Daleko bolji utisak ostavljaju pesme u kojima se Korgan trudio da liči – na Korgana. Tako alt-rokerska „The Chimera“ i melodramatična „Glissandra“ osvajaju već na prvo slušanje, dok je kosmička balada „Violet Rays“ – sa stihovima „And I'll leave with anyone this night, And I'll kiss anyone tonight“ – najkraće rečeno – neodoljiva. Pri tom, Korganu ne treba uzeti za zlo što je malo i „pozajmljivao“ od samog sebe (uvodni deo „The Celestials“ veoma podseća na „Disarm“, a njeni prelazi na „Tonight, Tonight“, dok „Pale Horse“ sadrži elemente „Thru The Eyes Of Ruby“), jer je konačan rezultat ono čemu su se fanovi i nadali – „Oceania“ zvuči kao klasičan, dobar Pumpkins album i to je frontmenu benda, ma šta god on pričao okolo, i bio osnovni cilj.

Drugo pitanje je da li je ovo zaista album benda i da li je benda ikada i bilo. Međutim, dokle god Korgan (sa iznajmljenim „pistolerosima“ ili bez njih) bude snimao dobre pesme, imaće i našu podršku da ih objavljuje u bilo kojoj formi i pod kojim god hoće imenom, ma koliko stupidno ono bilo.

Ocena: 7/10

Muzičke recenzije u Danasu piše doktor nauka

Saradnik Danasa Aleksandar Grbović nedavno je doktorirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, na Katedri za vazduhoplovstvo. Tezu pod naslovom „Istraživanje zamornog veka nosećih struktura izrađenih od super legura“ odbranio je 22. juna. Takođe, Grbović već petnaest godina drži vežbe iz Proračuna strukture letelica i Konstrukcija letelica na ovom fakultetu. Čestitke od redakcije Danasa!