Termodinamika, a pomalo i muzika

I'll light the fuse. And I'll never lose!“, pa su se u štampi pojavili i komentari u stilu „o, bože, još smo i dobro prošli – Belami se nije setio da se ´fuse´ i ´lose´ rimuju sa ´Muse´!“

Ostalo je nepoznato koju je „vezicu“ Devonska trojka povukla da bi dobila tu čast da njihova pesma obeleži najveći svetski skup sportista (i bendu donese lepe pare) jer je bilo očigledno da je pisana namenski, što je preslušavanje upravo izašlog „The 2nd Law“-a i potvrdilo: na albumu nema ničeg sličnog „Opstanku“. U stvari ima, ali ne u muzičkom smislu: uvodna „Supremacy“ poseduje previše elemenata melodija iz filmova o Džejmsu Bondu da bi to bilo slučajno, ali je, izgleda, „olimpijska“ veza ovog puta zakazala – novi „Skyfall“ će ulepšati istoimena pesma trenutno najveće britanske zvezde Adel. No, poznavajući istoriju ove (pre)ambiciozne trojke, malo je verovatno da će ih ovaj „neuspeh“ izbaciti iz koloseka – gurali su oni dalje i kada niko u njih nije verovao.

Fama da su samo (bleda) kopija Radiohead-a, Muse prati još od izlaska prvog albuma („Showbiz“ iz 1999), pa je gitarista, pevač i autor svih pesama, Metju Belami, punih deset godina proveo u pokušajima da napravi vidljiv otklon od slavnih zemljaka, krećući se neprestano u suprotnom (muzičkom) smeru od njih. Dok su Tom Jork i ekipa pravili sve nekomunikativnije i enigmatičnije albume (distancirajući se potpuno od estetike „Ok Computer“-a), Belami se trudio da piše pompezne, bombastične pesme, verujući da će to privući publiku, te da će se one jednom savršeno uklopiti u ambijente punih stadiona. I bio je u pravu. Šesnaestog juna 2007. Muse su postali prva grupa koja je uspela da proda sve karte za koncert na novom Vembliju, a album „Black Holes and Revelations“, koji su tadašnjom turnejom promovisali, iste je godine osvojio prva mesta top lista većine evropskih zemalja. Belami već tada počinje neskriveno da pokazuje svoju opčinjenost jednim drugim velikim bendom – Queen-om, istovremeno oponašajući tehniku sviranja Brajana Meja i teatralnost Fredija Merkjurija. Pri tom je u nekim segmentima uspeo i da ih nadmaši – u beogradskoj Areni mogli smo se uveriti da je njegovo sviranje velikog koncertnog klavira na nivou najvećih majstora.

I njegova „opsednutost“ filozofskim i astrofizičkim temama („Supermassive Black Hole“, „Starlight“, „Origin of Symmetry“, „Endlessly“) može se objasniti obožavanjem Meja, koji je za svoja znanja iz tih oblasti nagrađen doktorskom titulom. Iako je prethodni album „Resistance“ (2009) doneo mali odmor od „nauke“, demonstrirajući Belamijevu sposobnost da komponuje i klasične kompozicije („Exogenesis: Symphony“), u junu je postalo jasno da se fizika vraća na velika vrata, jer je bend objavio da će se novi album zvati „The 2nd Law“. Reč je o drugom zakonu termodinamike, koji (za neupućene) glasi: u izolovanom sistemu entropija može samo da raste, tj. stanje ovakvog sistema se uvek kreće od reda ka neredu. Primenjen na ekonomiju i društvo, ovaj zakon ukazuje da je zajednica koja teži stalnom rastu – a pri tom ima ograničene resurse – neodrživa, pa joj sledi siguran krah. Belami se potrudio da na albumu sve ovo detaljno objasni (čak i demonstrira), pa se u skrileksovskom, dramatičnom dabstepu „The 2nd Law: Unsustainable“ čuje i ženski glas koji zakon deklamuje, dok hipnotička klavirska „The 2nd Law: Isolated System“ donosi i gomilu nasumice izabranih TV vesti, koje su tu da, valjda, dočaraju haotičnost sveta u kome živimo.

Međutim, kad eliminišemo ove kvazinaučne i kvaziobrazovne pokušaje, zatim dve pesme pisane „po narudžbini“, te jednominutnu simfonijsku „Prelude“, tada od oficijelnih trinaest stižemo do osam pesama, odnosno šest „normalnih“ Belamijevih uvećanih za dve koje je napisao i otpevao (po prvi put u istoriji benda) basista Kris Vulstenhom. Ove melodije („Save Me“ i „Liquid State“) zaslužuju posebnu pažnju, jer pokazuju da pored egocentričnog „naučnika“ Belamija u bendu postoje i „laboranti“ koji umeju da komponuju i pevaju, i to sasvim pristojno. Uz to, one i najviše podsećaju na prve albume benda (naročito melanholično-sanjiva „Save Me“), dok za alt-rokersku „Liquid State“ nikad ne biste pretpostavili da je izvode Muse, već, recimo, Queens of the Stone Age. To, naravno, doprinosi kvalitetu albuma, uz opasku da „Liquid State“ nema veze sa tri agregatna stanja poznata iz fizike – ova je pesma, kao i prethodna, inspirisana Vulstenhomovom dugogodišnjom borbom sa alkoholizmom.

Kada je reč o Belamijevim kompozicijama, one se uglavnom ne razlikuju puno od onih na „Resistance“-u, pa „The 2nd Law“ zvuči kao produkcijski dorađena verzija svog prethodnika. S obzirom da je proteklih godina Belami neretko uspevao da nas iznenadi svojom sposobnošću mimikrije, kao i neobičnom lakoćom menjanja muzičkih izraza (dodajući svemu čega se dohvatio i malo originalnih „začina“), primetno odsustvo novih ideja i posezanje za poznatim (sopstvenim i tuđim) notama donose prilično razočaranje. Tako neke muzičke teme, najblaže rečeno, zvuče veoma poznato – preko osamdeset posto pesme „Explorers“ identično je „Invincible“ iz 2006, a ostatak zvuči kao „Don't Stop Me Now“ Queen-a, dok „Supremacy“ ima i deo sa gudačima koji podseća na „Kashmir“ Cepelina – dok druge predstavljaju kombinaciju tri i više melodija ili stilova (tipičan primer je Madness – u njoj ima i Prinsove „Kiss“, i Džordž Majklove „Faith“, i Mejovog gitarskog sola iz „I Want to Break Free“, i dabstep basova i ko zna čega još). Najuspešnijim kompozicijama čine se „Animals“ i „Big Freeze“, zbog koliko-toliko originalnih i interesantnih melodija, mada i one atmosferom i izvedbom podsećaju na radove drugih bendova (Radiohead, U2).

Na kraju, teško je ne citirati samog Belamija, koji je na pitanje šta se može očekivati od novog albuma pre godinu dana izjavio: „Biće to hrišćanska gengsta-rep-džez odiseja, praćena ambijentalnim buntovničkim dabstepom i metalnom flamenko-kaubojskom psihodelijom!“ Sada je jasno da se nije zezao, o čemu svedoči i rendgenska slika mozga nekog nesrećnika na omotu albuma, koji se očigledno ušarenio u bezuspešnim pokušajima da razume Drugi zakon.

Nije ta dubokoumna nauka za nas, obične rokenrol smrtnike.

Ocena: 6/10