Foto: Z. S. M.Hteo je da bude fudbaler, ali je povreda u detinjstvu „kumovala” da se „prebaci” na glumu. A, kao i svi glumci i Todor Jovanović koji tumači ulogu Gligorija Pecikoze Hajduka u filmskom hitu „Hajduk u Beogradu” počeo je u pozorištu u svom rodnom Kragujevcu.
Iako mu je, po sopstvenom prizanju, i dalje „fudbal sve vreme bio u glavi” na predlog roditelja kreće u školicu glume koju je vodila Sanja Matejić, glumica kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Ona je prva prepoznala njegov talenat. Potom je nastavio da se glum bavi kod njenog kolege Miloša Krastovića iz iste kuće koji je jedno vreme bio i upravnik KST-a. Tako je i usledio poziv da glumi glavnu dečiju ulogu u predstavi „200” koja je te 2018. godine sjajno prošle, što se kaže, i publike i kritike a Todor na sceni kao narator iskreno je pobrao sve simpatije.
Na premijeri predstave „200” upoznaje reditelja Marka Misiraču koji je radio kasting za film „Taksi bluz”.
– Bilo je smešno, jer je moja mama tada bila izgubila novčanik i unajmila je advokata koji se isto zvao Marko da joj pomogne oko toga. Kada se javila na telefon i čovek se predstavio kao Marko ona prvo uopšte nije povezala da se radi o pozivu za kasting nego je mislila da se razgovara sa advokatom u vezi „slučaja novčanik”, sa iskrenim dečijim smehom priseća se Todor Jovanović svojih kinematografskih (pra)početaka.
Predložili su da snim self-tejp i pošaljem snimak što je i obavio baš na Maloj sceni Teatra a potom su ga pozvali na kasting u Beograd jer je ušao u uži izbor.
– Iskreno, nisam se nešto previše ni nadao, a i roditelji su mi rekli da se ne razočaram i da je velika konkurencija dece iz Beograda. Gledao sam na to u fazonu „dovoljno je što su me uopšte i pozvali”. I pozvali su me opet posle dve nedelje da mi saopšte da sam dobio ulogu. Tako je ispalo da je Damir moja debitantska uloga, kaže on.
Zanimljivo je da su se filmovi „Taksi bluz” i „Heroji” snimali iste godine samo je ovaj drugi emitovan tek tri godine kasnije.
– Film „Heroji” u kome se vitez vraća kući posle Kosovskog boja je neobičan film, ne baš klasičan. Po meni on šalje jaku antiratnu poruku. To je priča o svim onim herojima, ratnicima i ljudima uopšte koji su u istoriji ostali „bezimeni”, koji nisu „opevani” i da on može da se poistoveti sa bilo kojim narodom, državom, ephom… a, ne samo sa Kosovskom bitkom. U tom filmu ja kao Heroj 2 ili divlje dete kao i Sovilj (Heroj 1) nemamo ni jednu jedinu repliku, dijalog, samo ambijentalnu muziku. Bilo je to potpuno novo iskustvo ali su mi rekli da budem samo što prirodniji i opušteniji. I naučio sam da su replike samo sredstvo koje ti olakšava da se lakše izraziš a da je bitno da igraš i glumiš čitavim telom, pojavom…, ističe Todor.
A, film „Hajduk u Beogradu” po istoimenom romanu Gradimira Stojkovića apsolutno je najveći hit u našim bisokopima. Na pitanje kako sve postiže Todor kaže:
– Pa, postižem šta ću, moram. Iskreno, sviđa mi se. Pemijere su po meni (naj)lepši i lakši deo ovog posla. A, i donose olakšanje, jer mi je pao kamen sa srca kad vidim kako ljudi dobro primaju film, znam da smo dobro uradili posao, iskren je naš mladi sagovornik dok razgovaramo posle časova u Gimnaziji a pre poslaska na još jednu turneju promocija i premijera.
U dahu nabraja gradove gde je sa „Hajdukom” bio na crvenom tepihu: Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Pančevo, Šabac, Obrenovac, Čačak, Gornji Milanovac… i tu se ne završava a po njegovim rečima sad kreću i festivali i projekcije kao on kaže „preko”, van zemlje.
– U Beogradu je bilo stvarno fenomenalno, ali to je očekivano, a jako me je iznenadilo Pančevo i Obrenovac. U Pančevo je publika bila toliko glasna i toliko nekako dobra i posle toga dok smo odgovarali na nihova pitanja ostala je skoro cela sala i razgovarali su sa nama. Oni su stvarno bili divni. A u Obrenovcu je posle filma bio haos za slikanje, jer bukvalno je masa, njih 200 uglavnom klinaca me doguralo do zida gde smo se fotografisali. To mi je najdraže, kad priđe neko dete, zagrli me, čak i na ulici i slikamo se, prepričava nam on.
Od njih, najmlađih obožavalaca dobija i crteže na poklon.
– I premijera u mom Kragujevcu je super protekla iako smo, na žalost, malo kasnili na crveni tepih zbog ogromne gužve u saobraćaju bukvalno nismo mogli da izađemo iz Beograda” ali ovacije na poklonu su bile baš ekstra, iskusno ceni on, dodajući da mu je tu bilo „dosta rodbine i čitavo društvo”.
A, u školi ne „glumi” slavu.
– Nisam ja u tom fazonu i da hoću ja ne umem tako da se postavim, kao neka slavna ličnost. Sad, na ulici ljudi me zaustavljaju baš često i ne mogu dda kažem da mi to ne prija. Malo mi je čudno i na to se još nisam navikao što me ljudi krišom slikaju u kafiću, pekari, prodavnici, autobuskoj stanici… ali to uglavnom kada sam u Beogradu. Ovde u Kragujevcu manje, jer znam se sa svima i nema nekog razloga da se fotkamo, kaže on i kao potvrdu tih reči prolaze drugari koji žure u iz ili u školu i samo iz daljine mahnu rukom da ne „prekidaju intervju”.
U razgovoru za Danas pričamo i o urbanim legendama koje su se već ispele oko filma „Hajduk u Beogradu”, reditelja Milana Todorovića sa kojim je već, kao producentom, sarađivao na „Herojima”.
– Ne, nikada nisam rekao da se neću ošišati po svaku cenu zbog uloge Gligorija Pecikoze. Naprotiv, na pitanje da li bih skratio kosu odmah sam odgovori da bih, jer realno, imao sam mnogo modernu frizuru za 1985. godinu. No, važnije od šišanje je što je je kao „Hajduka” odobrio i sam Gradimir Stojković, posle odgledanih snimaka sa kastinga. Aminovao je to. Takođe, on je na žalost preminuo i nje stigao da vidi konačnu verziju filma ali tačno je da je pre smrti mao uvid u do tada snimljeni materijal i bio je njime izuzento zadovoljan, otkriva nam Todor tajne i istine sa one strane kamere.
Knjigu nije čitao dok se snimanje nije okončalo a kako kaže nije mu bilo teško da glumi i dočara epohu mnogo pe nejgovog rođenja. Moja mama je baš Hajdukovo godišnje a tata je stariji pa su mi to vreme i oni malo dočarali, kao i muziku, jako bitnu u filmi iz tog doba, jer ja generalno slušam Ex YU rok a kao posebnu „pripremu” gledao sam ondašnje filmske hitove iz tog doba „Povratak u budućnost” i „Gunise”, odaje nam Todor male tajne zanata.
Više puta je isticao pa ne propušta ni ovu priliku da „podseti” da su mu starije kolege Sloboda Mićalović i Dragan Mićanović koji igraju njegove roditelje pomogli da shvati i bolje razume to vreme odigra ulogu Hajduka kako treba.
– Uopšte, taj osećaj topline rada sa ovom ekipom na filmu, preneo se ne samo na njega kada je završen već i na publiku. Više puta posle premijera po raznim gradovima, pošto ja volim da pričam sa običnom publikom koja je gledala filma o njihovim utiscima, čak i oni mlađi od mene rekli su mi da su osetili nostalgiju iako, kao i ja, tada nisu bili ni rođeni. To je po meni malo čudan efekat ali i veliki kvalitet filma „Hajduk u Beogradu” koji se dešava u ono zlatno doba nekadašnje Juge, zaključuje on.
Već iskusan u radu sa medijima, ne želi da govori o budućim projektima i onima koji još nisu prikazani (realno – pričaćemo kad izađu) i putešestvijima i promotvnim aktivnostima tamo „preko”. Ali, priznaje, voleo bida proba da puiše glumu na FDU u Beogradu psole treće godine srednje škole. Pokušaće i već se sprema za prijemni. To sme i hoće da nam kaže.
– Bilo bi mi lakše. Jer, koliko god ja voleo i bio vezan za Kragujevac zbog obaveza moram da sam stalno u Beogradu. Juče sam bio i jedva sam stigao kod ortaka na slavu, treći dan. Danas škola, pa opet za Beograd. Moram i sutra. Tamo-vamo, tamo-vamo… Čini mi se da ne izlazim iz autobusa i BlaBalaKara, priča on. Na naše pitanje da li ga i u prevozu (pre)poznaju odgovara sa osmehom da da i da se potom putešestvije do ili iz Beograda pretvori u razgovor o filmu sa saputnicima.
Za kraj otkriva nam još jednu tajnu.
– Ja sam film pogledao samo jednom, na prvoj premijeri u Beogradu. I, tada ga nisam gledao nego sam više bio opterećen i „lovio” neke svoje greške. Iskeno, jedva čekam da se sve ovo oko promocije filma završi pa da na miru, kao i svaki gledalac sednem ovde u Kragujevcu u bioskop i odgledam ga, osetim ga i uživam u njemu, kaže on za kraj, zahvaljuje se, pozdravlja i trči na još jednu promotivnu turneju.
E, a šta bi sa fudbalom? Pa, njega ponekad, onako, odigra na fizičkom u školi.
Kao i sve kolege počeo u pozorištu
Mladi glumac Todor Jovanović rođen je u Kragujevcu (ne bes ponosa ističe „u Erdogliji, gde drugo”) 2008. godine. Završio je Osnovnu školu „Stanislav Sremčević”. Učenik je treće godine Prve kragujevačke gimnazije društveno-jezički smer. Do sada je ostvario uloge u filmovima „Taksi bluz” (2019.), „Heroji” (2022.) i „Hajduk u Beogradu” (2025.).
Sa nepunih 10 godina bio je zvezda predstave „200” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Takođe glumio je i kratkometražnim, srednjemetražnim, studentskim ili kombinovano igrano-dokumentarnim filmovima i niskobudžetnim projektima poput: „Između onoga pre i onoga posle”, „Potraga za psom”, „Čudo”, „Nikotinski šok”…
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
