Tradicionalni umetnik stalno obnavlja živo sećanje

Takođe, vodi svoju žensku Pjevačku družinu i nastupa u sastavu New Ritual Group Borisa Kovača. U okviru projekta „Ženski dan“ danas će od 15 do 18 časova u Kulturnom centru Rex održati radionicu „Zašto bake ćute“, posvećenu tradicionalnoj kulturi.

Diplomirali ste anglistiku, odakle potiče Vaša ljubav i interesovanje za tradicionalnu kulturu?

– Kako godine više odmiču, sve više verujem u onu teoriju da nas ono što smo u detinjstvu radili, što nas je interesovalo i na šta smo naleteli, kasnije okupira u životu. Ranije nisam mnogo razmišljala o tome, ali u poslednje vreme mi se vraća taj film da sam sa četiri-pet godina volela da odlazim u podrum. Tamo je bilo puno stripova, bile su zbirke srpske narodne poezije i bilo je dosta nekih fantastičnih izdanja od pre Drugog svetskog rata, odnosno između dva rata, neke već požutele knjige. Nešto kasnije sam počela da se interesujem i za poeziju, mnogo sam čitala, a te pesme su toliko slikovite, dočaravaju jednu drugačiju realnost i snažno su uticale na mene, kao na primer Ženidba Dušanova, koju sam čitala još kao dete. Izgleda da je to u jednom momentu samo pokuljalo iz mene.

Dosta vremena ste proveli po selima širom Srbije i Balkana, izučavajući stare vokalne tehnike. Možete li nam reći nešto o tome?

– Nisam imala prilike da čujem najstarije pevanje. Bila je jedna emisija „Znanje imanje“ i sećam se da me je uvek fasciniralo, možda ne toliko samo zvuk, već to koliko se menjala atmosfera, kada izađu te žene – to mi je ostalo u sećanju kao nešto sasvim drugačije. Kasnije mi se dogodila jedna odluka poput nuklearne eksplozije, jer tada još nisam znala čime ću se baviti u životu, a kada sam čula to pevanje, shvatila sam da jednostavno moram to da radim. Prosto me je obuzela ta želja i strast. Shvatila sam da mi ništa od mog dosadašnjeg života i iskustva neće pomoći na tom putu i znala sam da ću morati da krenem da se susrećem s tim starim svetom. Kada čovek krene među te pevače, među svoj narod, polako shvati da je to potpuno nešto drugo, neka druga stvarnost, gde važe neka druga pravila, gde ne postoji zapisan tekst, melodija, stih i muzika. A da bi se to drugo objasnilo, čovek mora da se postavi kao neki prevodilac, prvo sam sebi da prevede te kategorije, a onda da nađe načina kako i drugima to da prenese. Mi smo ubeđeni da razmišljamo na isti način kao i tradicionalni pevači, kazivači i umetnici, ali to nije tako.

Koliko je takav način prenošenja znanja danas očuvan, u vreme interneta i globalne komunikacije?

– Ono što je bilo naša usmena tradicija nažalost polako nestaje upravo zato što se način života dosta promenio. Usmeno stvaralaštvo i uopšte tradicionalna kultura nisu kategorije sela ili grada, one prevazilaze selo i grad. Sticajem okolnosti se očuvala u selu i nekim udaljenim mestima, ali rokenrol je po meni isto neka usmena forma stvaranja, isto tako rep ili neka druga vrsta muzike, samo što mi o tome ne razmišljamo na taj način. Mislim da manje ima veze sa tradicionalnom kulturom sav taj turbo-folk nego neke druge umetničke forme za koje ne smatramo da su tradicionalne. Ali kada je u pitanju konkretno naša srpska tradicionalna kultura, ona polako nestaje. Ko je uporan uvek može nešto da nađe. Na tim putovanjima stekla sam prijatelje, neki od njih imaju i preko 80 godina a u stanju su da pevaju satima, veoma duge starinske balade, a to naravno sve ide iz glave. Ti ljudi su učili od svojih predaka, a oni opet od svojih. To je jedan vrlo bogat svet i svaki kraj ima neku svoju viziju, neki svoj koncept. Naravno, nakon dvadeset godina te vrste upoznavanja sa tradicijom, malo vam se i promene koncepti u glavi. Ipak, ono što je najvažnije je upravo lični odnos, odnos dva čoveka. Tradicija je objektivna kategorija, ne nešto što dolazi iz mene niti je stvar mog subjektivnog doživljaja, nego nastaje u susretu mene kao ličnosti i objektivizirane stvarnosti.

Kako posmatrate sebe kao medijuma između tradicije i savremenog sveta, s obzirom da svoje znanje prenosite i nastupajući pred publikom i držeći predavanja o usmenom stvaralaštvu?

– To uzimam kao kompliment, pogotovo od mlađih, kada mi posle izvesnog vremena zajedničkog rada kažu: „E pa sad mi je to jasnije, tako si mi dobro to objasnila i prevela“. Možda u tome i jeste moja najveća vrednost – da prevedem i približim taj svet tradicionalnog stvaralaštva i realnosti naših starih današnjim generacijama. Najteže je odlepiti se od današnjih sistema i pogleda na svet. Pomažem im da pogledaju sve to iz drugog ugla.

Osim što vodite svoju Pjevačku družinu, nastupate i u sastavu New Ritual Group Borisa Kovača. Kako je došlo do saradnje?

– Neke stvari se dešavaju jednostavno zato što treba da se dogode. Ja sam prvi album snimala kod Borisa i od tada traje naše prijateljstvo, evo već 12 godina. Onda me je on pozvao da snimamo njegov album „Anamnesis“. Boris Kovač je zapravo tradicionalni umetnik u smislu kompleksnosti i tog intenziteta i nove realnosti koju stvara, a ja imam neki svoj odgovor na to kroz pevanje njegovih dela. Koliko god da su naše estetike možda i različite, ipak se to spojilo, našli smo se. Kad pevam njegova dela, ne nalazim se uopšte ovde, imam osećaj kao da sam u nekoj večnosti.

Sa svojim ansamblom angažovani ste u predstavi Boba Vilsona „Život i smrt Marine Abramović“. Kako je došlo do tog angažmana i kakvi su Vaši utisci sa priprema za predstavu i sa premijere?

– Prošle godine sam dobila poziv za audiciju kod Vilsona u Berlinu. Prošla sam audiciju, onda smo u Madridu imali prvu fazu priprema jer su producenti predstave Mančesterski festival i Teatro Real, kraljevsko pozorište iz Madrida. Ovog leta je bila premijera, glavne zvezde predstave su Marina Abramović, glavni kompozitor i jedan od aktera predstave Entoni Hegarti i tu je naravno velika holivudska zvezda Vilem Defo. Osim što glumim, ja pevam, ali sam i načinila svoje pesme posvećene Marini za tu predstavu, tako da se potpisujem i kao autor muzike. Kada su tokom priprema Vilson i Hegarti čuli snimke pesama moje Pjevačke družine, pozvali su devojke jer su hteli i uživo to da čuju i tako su i one odmah dobile angažman. Devojke pevaju i prateće vokale jer je Entoni napisao i originalne pesme za predstavu, tako da smo došle kao veoma dobro i kvalitetno pojačanje.

Kakve su reakcije stranih umetnika na našu tradicionalnu muziku, s obzirom da ste za jednu scenu u predstavi učili celu ekipu kako da igraju i pevaju na srpskom?

– Uopšte, raditi sa takvim ljudima je fantastično iskustvo. Dosta je naporno, nije lako, ali budući da Vilson u svakom trenutku zna šta želi, vi to osećate. To su veoma posvećeni ljudi, umetnici profesionalci. U jednoj sceni su svi pevali na srpskom i svidelo im se to jer su u pitanju snažne pesme. Naravno, bilo je tu vežbanja izgovora „č“ i „ć“ i ostalih njima neobičnih glasova, zatim uvežbavanje pevanja i kretanja. Zajedno pevamo neke od najstarijih tradicionalnih formi koje su veoma impresionirale celu ekipu jer je naša tradicija veoma moćna i snažna, to su neke čiste, jake forme.

Predstava će biti izvedena u još nekim gradovima Evrope. Ima li nagoveštaja da će i naša publika imati priliku da je vidi?

– Mi smo obavezani ugovorom, sledeće sezone u aprilu biće 10 izvođenja u Madridu, a potom tokom leta Amsterdam, Bazel, Antverpen. U međuvremenu stižu i neki drugi pozivi, a šta će od toga svega biti još se ne zna, jer ne samo što je u pitanju velika produkcija i skupa predstava, nego treba sve te ljude sakupiti na jednom mestu. U predstavi učestvuju Amerikanci, Nemci, Irci, eto i Srbi, treba videti kada je Vilem Defo, kao holivudska zvezda, slobodan, jer bez njega ove predstave nema, jako je bitan kao narator. A da li će doći u Beograd ne znam, iskreno se nadam da hoće. Gospodin Jovan Ćirilov je u Mančesteru pogledao jedno od izvođenja i baš u Danasu napisao jedan divan članak gde postoji ta želja. Naravno, to ne zavisi od nas, ali volela bih da igramo ovde, da li u okviru Bitefa ili na neki drugi način, videćemo.

Kažite nam za kraj nešto o vašim daljim planovima?

– Sada se spremam za nastup u Los Anđeles, u Muzeju savremene umetnosti, gde će Marina Abramović takođe održati svoj performans, gde će biti i donatorsko veče. Nastupam po festivalima u inostranstvu, a moji nastupi ovde se dovijaju po nakom kalendarskom rasporedu, tačno se zna kada ću gde otići jer bez toga nema tradicionalne umetnosti. Tradicionalni umetnik je neko ko stalno donosi novo i obnavlja živo sećanje. Sledeće godine u januaru putujem ponovo u Kaliforniju gde ću raditi sa čuvenim američkim ženskim ansamblom „Kitka“ iz San Franciska. To su veoma ambiciozne žene koje žele da naprave celovečernji program stare srpske tradicije. Posle toga idem u „Kreiz Brezh“ akademiju u Bretanju, tamo će držati predavanja za njihove mlade umetnike koji žele da rekonstruišu starinske balade Bretanje od srednjeg veka naovamo.

Podučavanje ljudi je moja dužnost

Nedavno sam učestvovala u predstavi Nebojše Bradića „Poslednja plovidba Rige of Fere“, za tu predstavu sam i pravila pesme. Imam dosta nastupa i koncerata, a sve više me zovu da držim predavanja, da podučavam ljude, što jeste napornije od koncerata, ali je ipak nekako moja dužnost.

Upoznavanje sa Marinom Abramović

– Još 2005. godine sam od jedne prijateljice čula da će Marina Abramović doći u Beograd i jednostavno sam morala da vidim kako ta žena izgleda uživo, ona je jedno čudo od energije. Posle samo dva minuta poznanstva ona me je pozvala da učestvujem u njenom radu Balkan Erotic Epic, a onda mi je 2008. nagovestila da bi volela da budem deo te predstave koju će režirati Bob Vilson.