Haui Gelb prebrojao je već tri decenije svojih diskografskih jedinica i skoro pa dvostruko više onih životnih. Jedan neverovatan i u isti mah sasvim pogibeljni stvaralački potez od davnašnjih dana „Valley of Rain“ (1985) do ovih najnovijih sa „Heartbreak Pass“ (2015), ispisuje njegovu začuđenost životom i zvucima, počev od rodne Pensilvanije, preko Tusona u Arizoni, pa do evropske i to pretežno danske sadašnjice. Pa, ko je Haui Gelb onda zapravo? Šansonjer iz Pustinje, gladni vuk najoneobičenije muzike koju možete uopšte podvesti pod kategoriju alternativnog roka, samorodni autor pristigao na ovaj svet iz kakve fantazmagorične zbilje koja umiče bilo kakvom tumačenju?
Oh, sve to i još mnogo više, zapravo. Kada kao slušalac stanete pred Hauija Gelba na sceni, vi namah zanemite od jedinstvenog osećaja da on peva lično vama o sopstvenom sebi, a da vi nakon svega ništa od toga nećete uspeti da iskažete dalje, jer sve ostaje samo u drhtavim slikama električne iskričavosti, pravim moždanim olujama koje kao da su zabeležene tek na kakvom dagerotipu što je predodređen da iščezne i iscuri poput praha između prstiju onog časa kada se koncert okonča. Pa ti upitaj taj prah, nakon svega, ako možeš!
Teško je zato pisati o albumima i koncertima ovog unikatnog maestra, verovatno poslednjeg velikog singer-songwritera kalibra jednog Boba Dilana, Nila Janga i Džoni Mičel, koji nalik ovim svecima folk i rok scene kao da i sam ispisuje jednu te istu veličanstvenu pesmu, što se nikada ne završava, već naprotiv stalno iznova počinje. Njegov drugi dolazak u Beograd, samo sada sa svojim mitskim bendom Giant Sand i sopstvenom ćerkom Patsy, i to u salu Amerikana Doma omladine (prethodni put beše solo u Velikoj sali DOB-a), rekapitulira tako na svoj sopstveni neuhvatljivo otkačeni način jednu ovako znamenitu karijeru, ali u kojoj i početak i kraj nose gotovo pa istovetno predivnu energiju buke i besa, sa tako osobenim jezikom pričanja priča koje vas apsolutno obuzimaju, omamljuju i uopšte opojno očovečuju, da se za ovu transfuziju duše i srca zaista treba izboriti. Njegova mladalački gipka glasovna artikulisanost, svirački potencijal benda koji začas Gelbovu poeziju razulari do kakvih Led Zeppelin solaža od kojih se zaledite u mestu, da bi se odmah zatim ponovo promeandriralo do kakvih šaljivih harmonija i svesno činjenih ritmičkih pogrešaka, uzdižu i čine to sviranje unatrag i u svim pravcima podvigom u slavu asfaltiranja specijalne autostrade za jednu ovako zanosno neobuzdanu naraciju. Zvuk je ovo koji prebire prošlost i budućnost poput karata u iskusnim rukama kockara negde sred kakve američke zabiti, a daškovi kauboja, konjokradica, pustinjskih valcera na igrankama, uvrnutih rodeo korida, te pesak, kaktusi, gorki plodovi i divlje horde, uključujući njihove melanholične ispovesti i ljubavna šaputanja kojima se ne odoleva, kao da dopiru do vas kroz vodu bujice i vatru uragana. Tamo gde je stao Lu Rid, nastavlja se Gelbovo pripovedanje u nedogled. Dva bisa dovršavaju tako pravo jedno velvetovsko slavlje u pustinji, u znaku karnevala i punkoidnog prštanja gitara, sa tačno onolikom klavirskom oporošću da tek pokatkad iscrta usamljeničku stranu čovekovog bivstvovanja. Ovo je trenutak rokenrola koji uhvatite prstima kao magični vatromet žižice, a on vam umiče dalje i dalje, dozivajući vas odnekud iz budućih uspomena. Čudesno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
