Trijumf gospodara zvuka i emocija

Član njegovog putujućeg „gitarskog cirkusa“ bio je tada još jedan „bog“, basista Bil Šihan (UFO, Mr. Big), a svi koji su koncertu prisustvovali kući su otišli sa istim utiskom: takvu vanzemaljsku svirku Beograd više neće videti. Na svu sreću, ispostavilo se da u tome nisu bili u pravu – bliski susret treće vrste odigrao se još jednom, ovog puta u Kombank areni, pretposlednjeg dana oktobra meseca.

Već prvi pogled na fanove okupljene ispred tog džinovskog betonskog zdanja potvrdio je ono što se manje-više i moglo očekivati: da će publiku i ovog puta činiti (uglavnom muške) face viđene i u SKC-u (naravno, malo ostarele u međuvremenu) i da broj hodočasnika neće preći par hiljada. Sastava i nepromenjivosti svoje publike odavno je svestan i sam Vai, pa će tokom koncerta to i ironično komentarisati. Kao vrstan šoumen (što je činjenica koju mnogi previđaju), on te reči stavlja u usta bele brbljive lobanje, koju na nekakvoj svetlećoj skalameriji, sačinjenoj od brojnih elektronskih timpana i činela, na scenu iznosi bubnjar Džeremi Kolson. „Šta je, Stiv? Opet sviraš za tri grupe ljudi: učitelje gitare, gitarske gikove i učitelje gitare!“ Da bi, kao, demantovao zajedljivu lobanju-lutku, Vai poziva sve prisutne „posetioce sa vaginom“ da podignu ruke uvis i pokažu svoju brojnost, ali – pomalo neočekivano – prisutne devojke se oglušuju na njegov zahtev. I inače, publika je sve vreme bila prilično rezervisana i tiha (izuzev prvih par redova uz binu), što je – kada je Beograd u pitanju – svakako neuobičajeno. To se nikako ne može pravdati bledom i neinspirativnom svirkom. Baš naprotiv, Vai i četvoročlani bend (uključujući sjajnu elektro-harfistkinju Debru Henson) su dali sve od sebe, svirajući do prvog (i jedinog) bisa punih 150 minuta! Objašnjenje za „hladan“ prijem treba tražiti u sastavu publike (sećate se, gikovi i učitelji): većina je došla da vidi boga i njegovu moć, i to se strahopoštovanje prosto osećalo u vazduhu. A niko ne može poreći da se Vai trudio da pokaže i svoju „ljudsku“ stranu.

Tako je fenomenalnu „Tender surrender“ posvetio mladom, tek venčanom bračnom paru koji je bio tu, u hali, sa sve svečanim odelom i venčanicom, kumovima i svatovima! Prvi utisak je bio da je to uobičajeni deo svakog Vaijevog nastupa i da su mladenci (čini se da je rekao da se zovu Marko i Emilija) samo jedna od fora; međutim, oni su odmah po završetku pesme napustili Arenu zajedno sa svojoj svitom (ako ništa drugo, moći će da se pohvale da im je na svadbi svirao svetski poznati muzičar, mada se i potpisnik ovih redova može pohvaliti sličnim uspehom – njegove svatove svojevremeno je zabavljao Aco Pejović). Interesantan deo nastupa bilo je i izvođenje para iz publike na binu, kojem je Vai „naredio“ da njemu i bendu zadaju melodiju na osnovu koje će oni komponovati celu pesmu na licu mesta. Tako je zvuk imena i prezimena devojke poslužio kao osnova za bas i bubanj liniju (!), dok je Vai solažu odsvirao u ton onako kako mu je momak glasom „diktirao“. Bila je to još jedna demonstracija vanserijskih veština celog benda, ali i dokaz da je Vai apsolutni gospodar melodije, zvuka, kontrole i emocija.

Iako je na momente sve pomalo ličilo na cirkus (Vai se presvlačio četiri puta, a jednom je bio maskiran u robota), bilo je očigledno da – kad su melodije u pitanju – mnogi segmenti nisu bili unapred dogovoreni, već su bili posledica Vaijeve neverovatne energije i želje za improvizovanjem. Nema sumnje da je on jedan od retkih gitarista koji zaista zna kako se koristi vah-vah pedala ili kada je potrebno ubaciti tremolo i arpeđo, a kad legato, da bi dočarale emocije; putem svoje gitare on ih deli sa publikom. U Areni je sve te elemente često uspevao da sjedini u samo jedan ton i gitaru natera da peva, vrišti, skiči i plače, ne postajući ni u jednom trenutku rob impresivne tehnike i efekata, već sasvim suprotno – sve je bilo potčinjeno njegovoj volji.

Na samom kraju, posle bisa, Vai je izašao sam na binu i obratio se publici rečima da se u Beogradu uvek odlično oseća, te da jako ceni to što je došla u tolikom broju da ga podrži na turneji kojom ne samo da promoviše novi album „The Story of Light“, već i obeležava trideset i drugu godinu od svoje prve turneje na koju je, kao osamnaestogodišnjak, krenuo sa Frenkom Zapom. Ispraćen je ovacijama, a on se skromno poklonio i publici poslao još jednu poruku: „Ne zaboravite, život je dobar. Uživajte u njemu“.

Sa tobom u društvu, život je uvek dobar, Stiv.