Kada uz ime autora na njegovoj veb strani u okviru odeljka Muzički stilovi pronađete sledeće: indi folk, barokni pop, indi pop, art rok, psiho folk, elektronska muzika, bluz i ruts rok, i pri tom ustanovite da dotični svira gitaru, bas, bendžo, klavir, ksilofon, vibrafon, engleski rog, obou i bubnjeve, prvo što pomislite je da je reč o nesvakidašnjem umetniku širokih interesovanja koji je možda baš zbog toga i ostao nepoznat širem auditorijumu, iako je na sceni poslednjih šesnaest godina i među fanovima uživa kultni status.
Tokom tog perioda ovaj muzičar orijentalnog imena (Sufjan na persijskom znači „onaj koji dolazi s mačem“) objavio je šest studijskih albuma, dva kompilacijska sa božićnim pesmama i još par sa drugim izvođačima, obrađujući na njima širok dijapazon tema, od istorijskih, geografskih, mitoloških i spiritualnih, do omiljenih biblijskih, koje su bile centralni deo intrigantnog, ali i pomalo sumornog „Seven Swans“ iz 2004. Iako odličan, ovaj je album donekle razočarao Sufjanove pristalice koje su tada očekivale jedno, a dobile nešto sasvim drugo: godinu dana ranije Stivens je gromoglasno najavio ambiciozni projekat „The 50 States“ obećavši publici pedeset albuma u nizu, o svakoj američkoj državi po jedan. Seriju je otvorilo indi-folk ostvarenje „Michigan“ (2003), a za njim je došao „Seven Swans“ inspirisan Knjigom Otkrovenja koja američke države, jelte, ne pominje nigde (mada bi priču o apokalipsi mogli povezati sa današnjim aktivnostima najmoćnije sile sveta). Da će obećano, ipak, ispuniti fanovi su se ponadali 2005. kada je izašao „Illinois“, ali nedugo nakon njega Sufjan izjavljuje da je „The 50 States“ bio samo marketinški trik, stavljajući (očekivano) tačku na nešto na šta se ne bi odvažio ni hiperproduktivni Frenk Vinsent Zapa da je kojim slučajem danas živ.
Umesto sledećeg albuma-države, 2010. izlazi „The Age of Adz“, inspirisan životom i delom umetnika Rojala Robertsona, na kojem autor po prvi put u karijeri kombinuje elektronsku i orkestarsku muziku, nagoveštavajući dalje proširivanje svojih horizonata, ali onda 2012. godine, nakon borbe sa kancerom, umire Sufjanova majka i njegov svet počinje da se ruši. Iako sa njom nije bio preterano blizak (ostavila je njegovog oca i preudala se kad je Sufjan imao godinu dana), dane je provodio uz bolnički krevet, držeći je za ruku do njenog poslednjeg daha. Suočavanje sa nepovratnim odlaskom osobe koju je voleo, ali s kojom nije proveo mnogo vremena u životu, ostavilo je dubok trag na Sufjanu, očigledno ga podstičući da se priseti detinjstva i letnjih raspusta u Oregonu kada je najviše bio sa njom. Ophrvan tugom i pritisnut depresijom, Sufjan je – kao i mnogi umetnici pre njega – izlaz pronašao u stvaranju, koristeći komponovanje i u svrhu „olakšavanja duše“: 11 pesama na „Carrie & Lowell“ narativnog su karaktera i donose sećanja na te retke trenutke s majkom, uključujući i one poslednje, u bolnici (inače, majčino ime je Keri, a Lovel je očuh koji je i direktor Sufjanove izdavačke kuće – na slici na omotu nalaze se baš njih dvoje).
Atmosferom i zvukom „Carrie & Lowell“ dosta podseća na „Seven Swans“, ali i na Sun Kil Moon-ov „Benji“ (o kom smo pisali ranije), i zbog svoje duboke melanholičnosti i turobnosti nije lak za slušanje, iako njegova lepota nije upitna. Praćen akustičnim instrumentima (gitara, bas, klavir), mestimično sintisajzerima i jedva primetnom ritam mašinom u pozadini, Sufjan pesme izvodi gotovo šapatom, ponekad duplirajući svoj glas u svrhu dobijanja „anđeoskih“ harmonija, ne trudeći se pri tom da izgradi kompozicije koje bi bile upečatljive; baš nasuprot, čini se da mu je namera i bila da melodije „ujednači“ kako bi slušalac brzo prestao da obraća pažnju na njih i koncentrisao se na ispovedničku liriku (uostalom, i autorovo raspoloženje tokom snimanja pesama nije se puno menjalo). Tako se tokom slušanja albuma stiče utisak da se na njemu nalazi samo jedna alt-folk kompozicija koja se povremeno prekida samo da bi označila početak sledeće priče, bilo one o odlasku na plivanje sa očuhom Lovelom, one o teskobnosti bolničke sobe i odsustvu empatije bolničkog osoblja („The hospital asked should the body be cast before I say goodbye“), ili one o borbi sa depresivno-suicidnim mislima („I felt a desire to be with her“), kao i uvek aktuelnim temama – ljubavi, veri, smislu života, smrti i oproštaju: „I forgive you, Mother, I can hear you, And I long to be near you, But every road leads to an end.“
Bez dileme, „Carrie & Lowell“ je Sufjanov najintimniji i najmračniji album do danas na kojem nema puno optimizma („The evil, it spread like a fever ahead“), ali ima vere u život i to u rečima koje Kerin duh upućuje ožalošćenom sinu („Why do you cry? Make the most of your life while it is rife, While it is light…“), koji na njih skrušeno uzvraća: „We're all gonna die… We're all gonna die“. „Ovo nije umetnički projekat, ovo je moj ogoljeni život“, reče u intervjuu nedavno Sufjan, sugerišući da je na svakom od nas odluka hoćemo li ili ne zaviriti u njega.
A svi smo mi pomalo voajeri, zar ne?
Ocena: 8/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
