U Irskoj svako ima svoju pesmu

Dolazite iz jednog veoma malog mestašceta u Irskoj – kako je izgledao vaš put ka muzičkoj sceni koju sada predstavljate?

– Rođena sam u stvarno malom mestu Kilklon – ali je to veoma blizu Dablina, u koji sam se preselila sa osamnaest godina i od tada u njemu neprekidno živim, te se potpuno osećam kao da sam odatle i predstavljam njegovu scenu. Ljudi u malim mestima kod nas mnogo vole da pevaju. Doduše u mojoj porodici niko nije znao da svira nijedan instrument, pa to nije uzelo maha, ali je muzika u Irskoj veoma važna stavka društvenog života, generalno posmatrano. Ona je deo kulture koju možete videti svuda – stalno se nešto peva u školama, na porodičnim okupljanjima i u sličnim prilikama. U Irskoj svako ima svoju pesmu! Da, definitivno svako ima svoju „party pesmu“, koju je spreman da zapeva iz sveg glasa, ako se ukaže prilika. Zapravo, u takvim društvenim prilikama se pokazuje kako svaki Irac uvek ima spremnu ili pesmu da otpeva ili poemu da izrecituje, ha!

 Pa, koje su onda bile vaše omiljene pesme kad ste bili mali?

– Kad sam bila mlađa, slušala sam mnogo Džoni Mičel. Njen album „Ladies of the Canyon“ znala sam napamet! Kod kuće smo neprekidno puštali ploče, a ovu – vrlo posebnu – čula sam toliko puta, da znam svaku reč koja je na njoj, svaki zvuk takođe. Teško da su moji roditelji bili hipi u onom pravom smislu, ali takvo je bilo vreme koje je ostavilo traga i na njima – oni su pomalo pratili tada aktuelnu muziku, i svakako su nosili dugu kosu i ponekad plesali na mesečini. Mnogo sam slušala i druge albume Džoni, ali i Pola Sajmona – njegov „Graceland“ svakako je bio jedan od najvažnijih u mom detinjstvu. Te dve ploče su mi bez sumnje bile glavni oslonac kad sam bila odrastala, ako izuzmemo Majkla Džeksona, koga sam obožavala kao dete! 

 Da li je Dablin bio poznat po alternativnim rock mestima i grupama u vreme kad ste se vi preselili u njega?

– Bilo je stvarno dobrih klubova i pabova tog tipa, početkom dvehiljaditih, u koje smo izlazili i tamo se upoznavali. Autorski nivo koji su ljudi imali bio je tako visok – gledajući ih na koncertima mogao si da dobiješ istinsko umetničko obrazovanje i to uživo.

 Kakva je uloga bila Demijena Rajsa na toj sceni?

– Demijen je bio jedan od tih naših fantastično talentovanih „singer-songwritera“, koji bi održali koncert, pa onda sišli sa scene i ostali tu negde u klubu da tiho pevaju svoje pesme do ujutro, svakome ko bi naišao. Snimili smo jedan album zajedno, bez budžeta, pošto para niko od nas nije imao. I to je dobro krenulo, mnogo bolje nego što je iko očekivao – odjednom su počeli da nas pozivaju, putovali smo na nastupe svuda, Evropa, Amerika. Neke njegove pesme su se pojavile u uspešnim filmovima, napravili smo još jednu ploču zajedno i radili, radili, zaista smo teško i puno radili. Zahvaljujući tome, sedam godina od mojih dvadesetih vezane su isključivo za putovanja i sviranje svuda po belom svetu. 

 Imate dva solo izdanje dosad, kako ide priprema novog albuma?

– Toliko sam mnogo putovala da sam jedva stigla kući, a sad završavam svoju novu ploču – od čega ćete nešto čuti u Beogradu – i to mi je ovog časa jedini i najvažniji cilj, mada sam, eto, malo spora. Uvek prvo imam melodiju, nisam od onih koji pišu tekst, pa traže kako da ga otpevaju – upravo obrnuto. Ne bih ni znala drugačije, nego da prvo doživim melodiju, zbog koje neki put izađem napolje na dugu šetnju i pevam je u sebi dok ne shvatim o čemu je ta pesma, pa tek onda tražim prave reči. To je malo spor proces, ali takav je moj način rada.

 Konačno, postoji toliko mnogo velikih irskih autora koji i sad rade neke vredne stvari, ne možemo sve ni da ih pobrojimo – od Vana Morisona, preko U2 do Šinejd O’Konor  – da li ste nekog od njih imali priliku da sretnete?

– Da, jednom neverovatnom božićnom prilikom sam se upoznala i sa Šinejd i sa Bonom! Naime, moj prijatelj organizuje svakog Božića u glavnoj dablinskoj ulici jedan sada već tradicionalan događaj pod imenom „Christmas Busking“. Tad se muzičari okupe i nastupaju tu na pločniku, samo sa gitarom, a publika ostavlja novac i druge priloge za beskućnike. I te godine kad sam ja navratila da nastupim, potpuno nenajavljeno je došla i Šinejd, a posle nje se, isto nenajavljen, pojavio i Bono sa gitarom da otpeva „One“! Skroz ludo! Šinejd je fantastična inače, jako važna ličnost za celu Irsku, osoba koja je govorila toliko puta u ime svih nas, verovatno najbolja pevačica koju smo ikad imali – a zamislite samo kako je izgledala na hladnoj ulici, bez mikrofona, pred nekoliko stotina ljudi, dok peva iz sve snage „Nothing Compares 2 U“. Nikad to neću zaboraviti.